Учитељ

358 Учитељ

— А рад! А што треба. свршити!.

— Које "ти је корисније: или излечити једног од јогунства, или научити десет њих да мачка има четири ноге, једну главу и један реп2,.

Иван ћуташе,.

— Ја мислим да је прече оно. прво. И ако -сам. од старијих учитеља. — продужи домаћин — ја поштујем сваки напредак и трудим се да га проучим из два разлога. Један је мој лични, а то је из сујете; а други је, што ми лежи на срцу да заиста будем користан радник. И ја осуђујем ову претрпа ност у нашем програму. Аљи је не осуђујем тога ради што је много, него што је много 'и непотребно. Није ли боље научити дете да чита, пише и рачуна, и поред тога да подгаји коју воћку, кошницу, баштицу, живинче, него му причати да мачка има нокте, да крава има реп, да коњ има четири копите и да пас има зубе којима може да уједе2! И опет велим: васпитање треба да је на првом месту, А теби. Иване, као твој старијњ друг, налажем: остави све, па лечи јогуницу. Ту ћеш више користити него да га научиш и целу „црквену историју и целу јестаственицу!.. А кад је реч о јогунству, онда да ти испричам шта сам ја једном радио са јогуницом. И ако је то било у првој години мога учитељевања, опет ми је цео догађај остао свеж у памети!,. Али.. да најпре попијемо по једну!,..

* ж ж

Још као ђак, на свакој мојој књизи написао сам моју највећу жељу: „желим само да будем учитељ“. И, заиста, то је био врхунац мојих жеља. Никакав положај не изгледаше ме тако леп, тако велики и узвишен као учитељски.

Сад можете мислити како ми је било, пре својих двадесет и шест година, кад сам од капетана примио уверење: да сам постављен за учитеља у Н.. РГлупост је, али ја се не стидим да причам ни глупости из моје младости. Онда сам био срећан. И смејао сам се и плако од радости. Свакако сам као манит, па сам онда корео себе: што правим. којекакве детињарије а овамо постао „дјејствителни“ учитељ. .. Е

Свима мојим укућан:ма беше мило. Људи сељаци, па дочекали да им у породици неко постане (чиновник! Зар то није поносг Стриц ми, који ме је вазда задиркивао и пецкао, на једаред се уозбиљи, и поче ме звати: „господине“. И, за-