Учитељ

јогуница 357

— То је баш глупост! — рече Пера, и подиже се те И „сам приђе прозору. — У шта сад гледаш — У ништа! Зар није паметније овако: узети чашу и гледати у њуг Види! Црвени се као зечија крв!... Деде једну у здравље домаћина!....

Шта сам знао радитиг Вратим се столу...

Ми смо пили и мезетили, а за пићем долази разговор.

О чему ти се ту вије разговарало! Најзад почесмо и о школи.

— Каква је наша школа и настава оцениће колено што за нама иде! — рече Иван. Ја, с моје стране, велим да смо ми у врло великој пометњи. Нећу никога да кривим за ово, јер може ли неко крив бити за оно што не знаг

— Па зар није било начина да се злу на пут стане» упитах. .

— Било је, али га нисмо знали. И проћи ћемо много година, много ће воде протећи Савом и Дунавом а ми опет. нећемо моћи ништа учинити.

—- Па шта хоћеш тиг — упита Пера. Зар нема неке битне разлике између наставе пре десет година и can?

— Има! — рече Иван. — Пре смо радили и не знајући шта радимо; сад радимо по неким извесним правилима. Паметнији смо у толико: у колико смо научили та правила. Потрчали смо за светом, хоћемо да га стигнемо. Стрпали смоу осневну наставу све; тражимо од детета да из основне школе изађе као свестрано образовано, а заборавили смо оно што је најглавније, заборавили смо да га васпитамо.

—- Па зар није и васпитање уведено баш као основ основној наставиг — упита Пера.

— Јесте! Баш и пише! Али, драги колега, то је само на хартији! Искрено кажите, колико сте сати провели васпитавајући своје ученике Ево питам вас сву троицу кажите! Имате ли кад — код оволиког програма — да се и на то обзирете2

· — Оно.. заиста, програм је врло велики — рече Пера.

— И претрпан које-чим рече домаћин.

— ја имам у школи једно јогунасто дете, — продужаваше Иван, — и ништа му учинити не могу! И немам кад ни

да се бакћем с њим!. — Онда, ти си крив!. рече домаћин. — Али немам кад! — Остави све!