Учитељ

632 Учитељ

сва истраживања доведу филозофа до усвојања једног трансцендентног надчулног света, он ће у наивном трансцендентализму хришћанске религије наћи такође симбол једне драгоцене истине, симбол који је достојан сваког поштовања. Ето како филозоф може бити толерантан према једној религији, чак и кад се она према њему и показује као сасвим нетолерантна.

Али ту се поставља једно врло важно питање. Кад филозоф говори о Провиђењу или бесмртности душе, он мора уједно да изложи порекло тих идеја. Порекло тих идеја могао би се сасвим просто тражити у његовом религиском васпи: тању још за доба његовог детињства Теолози би могли с правом присвајати у име религије све религиске резултате теистичке или спиритуалистичке филозофије. Они би могли рећи филозофу: Све што ви износите о Провиђењу, о највишој правди, о бесмртности душе и то са толико тешкоћа па и неизвесности, сва та веровања и све те истине узете су од религије која једино има мисију. да их очува човечанству.

Ми бисмо тада поново нашли филозофа у доста неугодној улози дужника према религији као што смо га раније нашли у положају дужника у односу на науку. Неможе се негирати да неће једна филозофија са позитивном садржином с религиске тачке гледишта, бити у много чему дужна религији и — рецимо што јесте — цркви или црквама. Али позитивно религиска филозофска доктрина биће сасвим нешто друго а не прост преостатак вере сачуване у душевном животу философа још од доба његова детињства. Филозофија ће се трудити да допре до сазнања божанских ствари једним путем који је сасвим различит од откровења. Ми ћемо доцније покушати да скицирамо некоје главне црте које мора имати у себи једна таква филозофија.

У овом моменту, поменимо најпре тешкоће које се истављају потпуној асимилацији религиских веровања од стране саме филозофије, Једном ће на пример о томе рећи више но каква опстрактна анализа. i

Код нас се већ више пута дискутовало питање о томе, у колико Масарикова филозофија представља филозофски систем. Једна врло поучна дискусија водила се 1922. год. у часопису „Ушћа“ (Служба) између г. Франца Фајфра, ортодоксног контовца, и његовог пријатеља Васила Шкраха који