Учитељ

Наука, Филозофија и Религија 633

је, у својству секретара и библиотекара Масариковог, могао врло добро познавати Масарикове филозофске и религиске погледе. Да би се боље разумели следећи цитати, треба имати у виду да реч „реализам“ означава политичку партију која се образовала око Масарика, раније, још пре рата. Чујмо најпре Фајфрово мишљење: „Таква филозофија која би била лично Масарикова не постоји, пошто реализам не представља један посебан филозофски систем: Масарик је позитивиста, он расправља филозофске проблеме у оквиру позитивне филозофије. Иако се он потпуно не задовољава позитивизмом, он га није умео да превазиђе; у његовој филозофској концепцији боре се два система идеја, позитивизам и религија; ове супротне силе нису доведене у сагласност,“ Иста идеја, савесно документована, јавља се код Фајфра више пута. Ми код њега на пример читамо ово: „Кризу модерног човека анализовао је Масарик у извесном смислу са више суптилности него Конт. Али док је конт остављајући на страну ову анализу, прешао на тачну позитивистичку формулу, Масарик се зауставио пред алтернативом: религија или самоубиство. још је мучније констатовати да је Масариков одговор, ако постоји, врло нзјасан. По прочитаној ма којој Масариковој књизи, сваки осећа некакав још већи немир него пре читања.“ — Ево једног другог пасуса: „Позитивизам је код Масарика, у пркос свему, потучен од стране саме религиске тенденције. У исто време Масарикова религија не долази ни до какве формуле, ни до кокве догме. А у томе је неизмирљивост, антагонизам науке и митоса код самог Масарика“. — У овом наводу не треба заборавити да се Масарик, почев од првих па до најскоријих својих списа, борио стално против митоса или мистицизма. У своме великом делу: „Кизко а Емтора“ (Русија и Европа) он ставља на супрот Платоновој митској филозофији, Кантову критичку филозофију, и замера руској филозофији, а нарочито Владимиру Соловјеву, што је предпоставила Платона Канту. Нас изненађује то што код самог Масарика наилазимо на некоје чисто мистичке погледеин што у самој његовој филозофији налазимо антагонизам између митоса и вауке. Масарик, с једне стране, није никада престајао с наглашавањем да своју веру у Бога и у бесмртност душе сматра као неопходни основ своје филозофије; с друге стране,