Учитељ

180 Уни илазе- љ

стању своме. HM кад ствар тако стоји, питање је ко би био толико моћан да то све промени онако како би годило нашим замишљајима. Истина те се промене врше више, мање, од постања али не онако како бисмо ми желели него онако како захтевају погодбе за живот и опстанак. Ну посред свих тих промена од како је историјског памћења није могућно не опазити сталну и непроменљиву типичност природе људске и друштвене. То је факат који се не може ничим оборити, па ипак, као што сам већ рекао, сви су настали да те промене учине да природу и човека денатуришу, да учине да не буду оно што су и што морају бити по самом закону бића свога.

Шта сад да се ради» Тако изгледа да је то што човек хоће немогућно; немогућно је прибивати више истинског, ис куственог знања него што захтевају истинске неопходне потребе живота; немогућно је мењгти тим знањем — баши кад би се могло прибавити колико се хоће — природу индивидуалну и друштвену. ИМ историја, и наука о духу људском и практични живот наших дана дају нам фатално сведочанство, да висока умност и чврстина моралног карактера не стоје ни у каквим узрочним односима.

Знање се може поредити са светлошћу која обасјава тамне и по правилу непроходне путеве среће човекове и друштвене који су до крајности изукрштани да је и најмудријем, у више прилика врло тешко прави пут погодити. А ко ће којим путем ударити не зависи од знања, него од осећања, од укуса да се на овом или оном путу дође до среће, шта више то зависи још више од случаја, од рођења, од стања и занимања и од првог корака у животу, од извесног почетка, који се често не може променити. Јер кад човек пође једним путем вољно или невољно, и на том путу своју снагу истроши немогућно му се вратити и други пут изабрати. У томе је оно што наш народ у разним својим причама износи како је неко срећан по рођењу и како мање мудри боље пролазе од мудраца. Ово последње и ако изгледа као празноверица има јаког ослонца у самој науци о духу људском, јер човек с мање обзира снажније дела и брже долази до избора и до онога чему тежи.

Ну тиме нисмо још све казали. Нисмо са свим пристали иа фатализам него смо оставили нешто одушке илузорним