Учитељ

Педагошка писма 345

-људни прекори за кажњавање дечијих несташлука правило су с маленим изузетком, а заушка вршак дисциплинских срестава у тим заводима. М не гледајући на то опет ти људи држе да тиме врше једну од најсветијих својих дужности. Како да се објасни тај парадокс, кад“једном призна свет некога за пророка и од кога чуда очекује као што је то случај са савременим учитељима свих могућних врста он не може да види њихове погрешке. У томе је ствар. У томе је:

Савремена просвешна идолатрија. — Без те идолатрије драги пријатељу, свет неможе да живи, то је природна његова религија. Он хоће по сваку цену да има пророка и чудотвораца ма у ком облику, он хоће полубогова, богова и светаца, он хоће величина уз које би се и сам осећао велики, па кад их има, у истини, он их ствара својом уобразиљом. "Тражећи лека својој неизлечној болести, анималном своме егоизму, човештво се ставља под заштиту имажинерних бића којих нема у реалности па из дан и ноћ мољака за помоћ, оно клечи пред својом рођеном маштом и од туда очекује помоћи. И ма колико се то на први поглед учинило чудно, тај је поступак један од најобичнијих појава у људском животу и није ништа друго него логички до краја изведен основни психолошки захтев природе човекове, захтев самог "бића и живота његова. Ништа није логичније и оправданије него потражити олакшицу невољама које наиђу на нас и човек их тражи не само по вољи него и против воље своје. Кад се физички повредимо ми тражимо завоја и мелема, кад озебемо ми тражимо топлоте, кад се прегрејемо тражимо ладовине, кад огладнимо и ожеднимо тражимо јела и пића, кад "смо усамљени и тужни тражимо друштва, кад нам се учини неправда ми тражимо ма у ком ступњу и облику праведног "судију, а пошто у животу има толико неправде, толико беда и невоља да земаљска правда и земаљска помоћ не достижу, то се ми крају крајева обраћамо за правду и за помоћ оном "за кога се држи да је апсолутно праведан, да све може, да све внди, да све зна од кога се ништа не може сакрити. — . ЈИ то чине и учени и прости и богати и сиромаси.

Ну тај свемоћни ни у једном времену није се могао ни "замислити усамљен, него је по примеру земаљске хијерархије гимао и сад има, своје служитеље и ти су служитељи били