Учитељ

Мисли из опште естетике 687

до крајњег савршенства, нити ће достићи као што ће се доцније видети, исто онако као што Истина у наукама Добро на етичком пољу нису успели. Лепо остаје вечити идеал, вечити циљ који се никад не може постићи.

Још Плато, а затим Енглеска Естетика 18. века увидели су факат да је пријатност код Лепога сасвим нарочито чиста, без пожуда, стварно једна чиста игра и одмор за нашу душу. Али ма колико се мислило 0 рафинираности ове пријатности ипак се она као и свако друго осћање не може одвојити од свог ортанског корена, од свог објективног узрока, јер је на крају крајева свима осећањима објективни корен — организам: сношљивест и несношљивост спољних утицаја према организму, па ма колико се естетичари трудили да избаце себичан и епикурејски моменат при посматрању Лепога, оно је ту увек. Уметности остаје увек сврха: пријатност, задовољство, као што су на пример Лесинг и др. нагласили, јер уметност не тежи да поучава и поправља, него да одушевљава, наслађава, опија и узвишава од прозаичнога живота. Уметничко дело не-· представља савршено ни у мишљењу, ни у вољи, већ је то инкарнација осећања, емоција. У уметничком делу не смемо тражити мисаони идеал, јер то тражимо у стварности, а уметност није репрезентант стварности, већ — привида.

Естетички формализам (Хербарт, Цимерман) схвата да Лепо треба тражити само у извесним апстрахтним елементима форме и односа. Зато је још Плато с неповерењем гледао уметност нарочито због обмане. Естетика 19. века с малим изузетком наглашава јаку везу Лепога са осталим идеалима духа. С тога она

· захтева да уметност не сме Истину да. пренебрегне, јер уметност треба да је израз вечне Истине, а најјача је њена моћ у факгу да она претвара бол у задовољство (на пр. трагедија и комика).

Естетика има два задатка: прво, да нам опише значај и претпоставке за постанак естетичког осећања, и друго да нам такође опише делатност човечју за реализовање Лепога. У први њен задатак спада расправљање о појму Лепога и његовим проблемима. ~ |

Допадање код Лепога јесте стварно један суд поводом тога што известан: објекат евоцира у нама осећање задовољства. Док се у свима другим судовима исказује извесна особина некојега

_ предмета (нешто је нпр. црно, бело, лако и тд.), дотле се овде код Лепога казује вредност тога објекта за нас посматраче. Са-