Учитељ

Мисли из опште естетите 689

интереса. Колико пута једно уметничко дело изазове естетичка осећања и ако је то дело рукотворина нашега противника. Исто тако осећамо лепоту и туђих, непријатељских земаља. Зато се и каже да је Лепо предмет незаинтересованог допадања. Али се и ова незаинтересованост не може замислити да је без икакве везе с човечјом природом, онда то не би било у вези с природом, онда се не би у нама ни појавило Лепо, само што то не припада. условима егзистенције човека и човечанства, као што Добро и Истинито припадају условима за одржање и напредовање човечанства. Лепо је луксус, не припада дакле збиљи живота, Лепо је игра.

Као што Лепо има два атрибута незаинтересовано и опште допадање, исто тако и Добро и Истинито имају ова два иста атрибута. Неоспорно да ми ма и са стегнутим срцем означавамо ма чији поступак добрим у етичком смислу и ако то добро не одговара мојим личним користима и мојем благостању, мојој срећи. Такође Истину и Истинито означавамо и тада кад су штетни и чепријатни. Ако се нешто означава за Истину или Добро, онда они морају бити као такви признати од свакога, што значи да Дебро и Истинито имају исто тако ове две заједничке особине као и Лепо: незаинтересованост и опште допадање. Ова блиска сродност између Лепога, Доброга и Истинитога чини да се ово троје бркају. Зато се често говори о „лепој“ души, о „лепој Истини, о истинитој слици. Исто тако Лепо не постоји без везе са Истинитим и Добрим, већ се оно баш њима служи и користи. ИМ при свем том Лепо мора да се увек разликује од Истинитог и Доброг, јер је оно засебан и нарочит идеал. Етички Добро може бити таксирано и ако нешто што није Лепо, нпр. досадно али је зато оно по свом садржају Добро; исто тако рђаво у етичком смислу може бити Лепо, као што су то нпр. комично и узвишело које етички врло често потпуно су без вредности, па ипак ништа не смета да припадају Лепом. Зна се из драмског песништва. да се етички рђавије може естетски боље употребити него мање одвратно, нпр. убица је употребљивији него лопов у драмској књижевности.

Сличан је однос Лепога према Истинитом. Док се Истинито привезује за стварно, дотле се биће уметности везује за привидност стварнога, за привидност објекта, а ово је баш утолико лакше апстраховати с обзиром на корист и етичко расуђивање. Чак шта више, предмет који у голој слици уживамо, не мора по-