Учитељ

690 У чи се љ

стојати и стварно, нпр. кентуари у Старој Грчкој Историји. Уметничко дело ништа не губи од своје лепоте ако сазнамо да дотичне личности нису никад ни постојале у историји. Затим и ако човек никад не говори у стиховима, ипак се опере узимају као естетичка дела. Из овога излази неминовно да је Лепо субјективно допадање, Лепо не почива на стварној егзистенцији предмета, већ оно почива на чистој представи.

Однос Лепога према ДЦелисходном и Савршеном још је ближи него је према Добром и Истинитом. Ако нешто на пример нема целисходности, оно не може ни бити Лепо: ако нема хармоније између Целине и делова и циљеви се њихови не поклапају, онда не може ни бити речи о Лепом. Исто је овакав случај и са Савршеним: ако не постоји подударање између појма и стварности, ако између њих постоји ма каква диференција, онда то није Савршено. Савршено се баш састоји у тачном подударању појма са стварношћу, и то је оно што условљава с једне стране лепоту. По неки је најновији естетичар и покушао ла Гепо сведе на Целисходно, премда је такво схватање погрешно. Јер, Лепо и Целисходно у Природи и уметничким делима не иду увек хармонично, нпр. слон је целисходно организирано биће, али зато ни мало не важи као естетички објект. Затим да наведемо пример из комике: ако човек поступа нецелисходно, ипак такво нецелисходно понашање изазива код посматрача естетичко допадање. С тога се, дакле, Лепо и Целисходно не смеју идентифицирати, нити Лепо сводити на Целисходно.

Још је Лепо ближе Савршеноме, јер је лепота стварно једна врста савршенства.

Лепо је једна врста лакомислености кад се узме његов однос према Добром и Истинитом, јер Лепо налази места и у раскалашности и обичности живота. Једностраност развића естетичког осећања може довести човечји карактер у опасност, Лепо може да помути смисао стварности. Зато мора постојати између Лепога с једне стране и Доброга и Истинитога с друге стране стална јака веза која не сме попустити. С тога етичко добија своју коректуру учешћем Лепога, јер је етичко осећање још увек једностраност: свака аскеза и ригорозност добијају у Лепом своју неоспорну коректуру. Ни појам Бога не може опстати само на основу два значајна атрибута, Истина и Добро (апсолутност и светост), него му мора придоћи и појам Лепога, тј. Љубав. Није само довољно „свезнајући" и „свемоћ', него и „сведоброта".