Учитељ

Мисли из опште естетике 691

праведност и љубав. Није довољан Бог праведан и свети, као ни апсолутно безгранични, него је потребно и Лепота и Лепо, потребан је лични Бог љубави. Нема религије без појмова Лепо, Добро и Истинито, јер се само њиховим BIK добијају највише форме.

За сад ће нас још занимати проблем: откуд то да есте"тички суд, који почива на осећању, добија општу важност, генералну вредност — Тешкоћа овога проблема сувише је рано примећена у Историји Естетике. Сам факат различности естетичког укуса и велика самовоља у овоме, свака нова уметност "често је проглашавана за нешто што располаже са више лепоте од раније, стварало је непосредно уверење да о утврђењу честетичких закона не може бити говора, јер се из „случајности укуса“ не може ништа извући као сигурно правило Естетике. Позната је већ она латинска пословица: „О укусима и бојама не може бити диспута/".

Ми знамо поуздано да сви немамо исти укус као што не'мамо сви једну исту савест, али не допуштамо да сваки има за„себан, други укус. Ко нешто сматра за Лепо, пребацује свакоме "другом који не цени то за Лепо и сматра дотичнога да је рђавога укуса. Сасвим је у праву Готе кад тврди да је више слатања међу људима кад је у питању угодност (пријатност) него кад је у питању Лепо. Али нема основа рећи: ко не воли рибљи „ајвар, тај има рђав укус —- сваки треба да воли јести ајвар, ка) што се може заиста на пример казати: ко не налази Лепога "у овој песми, несумњиво је рђавога укуса...

· Било би непојамно кад би уметник стварао а није сам Yyne„рења да то што ствара, није општа и вечита лепота. А исто тако ни посматрач Лепога своје естетичко допадање не протушта накнадно да оправда и докаже општу важност овога естет„ског допадања.

Тиме што естетичко допадање има право на општу важгност, вредност, не мења факат да постоји различност укуса. Од увек постоји „модерно“ на штету „преживелога", „застарелога"' укуса. Појава ,„натурализма", „симболизма"' као реакција на до«садањи начин у уметности, одвратност на пример ренесанса у Италији према готици, различни укуси појединих нација, пре„зирање властитих дела од стране самих аутора у зрелијем добу због промењеног укуса (Гете, Шилер), упућује на факат раз„личности укуса. Овакве чињенице и учиниле су да се распростре