Учитељ

Десетогодишњи просветни рад у нашој земљи 381

они оздо, ко ће више пријатеља придобити међу учитељима; почели су и учитељи да се пењу на више, не на својој сопственој снази, него помоћу партијске снаге. Тај партијски моменат у просветноме раду, који је дао читаво обележје поратном периоду, је један од најкрупнијих факата који се не може обићи кад се говори о просветној политици тога доба. Јер тим путем дошло се у ствари дотле, да су најважније тековине учитељске борбе из прошлости на путу да буду компромитоване; дошло се дотле да се управо не зна шта заправо учитељство хоће а шта неће. Кроз све зборове и скуп“ штинске резолуције говорило се против партијског надзора, али из учитељских редова било је увек више претендента него ли надзорничких места; говорило се и против обласног надзорништва на исти начин, али су и њега учитељи на пракси прихватили. И постало је толико личних прохтева, толико много у парти јеким редовима свију странака још заслужних а незадовољених, да се створило још десет нових звања која би била бачена на учитељска плећа, она би била ради форме зборским резолуцијама осуђена, али би се одмах нашло обилно учитељских кандидата, да их што пре прихвате и уведу у живот. С тога се мора рећи да је сталешка организација била нејака да својим утицајем наметне др-. жави једну позитивну и здраву просветну политику, али учитељи као појединци, као партијске групе и клубови имали су много више успеха да направе своје личне успехе и да тиме још више потенцирају рђаве стране те просветне политике. Кад се дакле све ствари објективно узму, онда се види да учитељ ни као појединац ни као члан сталешке организације није био ослонац за конструктивну акцију на просветном раду последњих 10 година.

2. ШКОЛА. _

„

Поратни период живота народне школе је само наставак предратног периода. Њени технички услови били су лосле рата само гори. Школске зграде после рата биле су испод свих хигијенских услова. Пишући о тим школским приликама на читаву годину дана после рата Н. Просвета вели: „Већина школа још зврје порушене и неоправљене“. О клупама и модерним училима није се могло ни сањати.