Учитељ

Хроника | 459

који производи болест маларију“ а треба: „онај, који преноси болест маларијур Моле се читаоци да ове грешке исправе.

ЛИСТАК | Учитељ

Посао ме је навео да дођем у ту варошицу једног лепог септембарског дана раскошне јесени. М лепота плавог неба, и златно сунце које милује, и свеже зеленило лишћа, и простор: све ме је то очарало, мене, која сам долазила из тмурног великог града где сиве куће заграђују BH/LHK.

Кад сам стигла око један сат по подне, било је глухо и пусто у варошици. Нисам знала где ћу. У какву пусту кафану, да пијем кафу за неким прљавим столом, док се рој мушица купи на шећер, а лењи келнер, сав мастан и чупав, дрема на столици... Никако... Сетила сам се својих старих пријатеља који ту живе. Они имају своју белу кућицу, и пред кућицом две липе које у лето миришу... миришу опојно, и под липом зелен сто, и ту се, у хладу и међу цвећем, пије кафа после ручка. Они су — и муж и жена — учитељи у пензији, и стари господин Јова уме да прича о том добу када је био учитељ, тако лепо, тако слатко, да би га-слушали и дан и ноћ...

Наравно, нису ме одмах познали, онако са капије одавно се нисмо видели. А и они се обоје променили... За мене је било увек нечег тужног кад после низа година BH/LHM наједном остареле добре људе које нарочито волим. И ход је старачкији, и лице збрчканије и леђа су погуренија. Има у дубљој старости нечег беспомоћног, и то тужно дира... Мој стари пријатељ се одазвао: „Ево, одмах ћу, само псето да вежем“". И ситним, старачким корацима, онако погурен, одлази и мучно се сагиње да привеже Азора, познато ми, црно, кудраво псето. |

Седимо, причамо...

Осећам да сам им увек драги гост. Господин Јова, при“ мом причању, кад ми сузе задрхћу у гласу, окрене главу, дирнут, очи склања... Како сам му због тога била захвална.