Учитељ

Кис таск 463

деце: и сад он не прође ни поред једног детета, а да га не помилује, да га нешто не упита, да га не дарне ако су му зуби испали. И деца њега воле, трче њему. Колико пута их се сад напуни двориште, игра се он с њима, верујте чак и скаче, и игре играју, а мале четвороншке носи на леђима, старост не осећа. Уме он са децом: не игра се као старији, што се начине важни, па све нешто заповедају и-исправљају: не тако, него овако. Он се њихов друг направи, разуме их лепо, пушта их да буду убеђени да самостално, по својој вољи све раде, па га зато деца и воле... Пуна им уста: „Дедо! дедо!“...

Није он увек био овако благ и стрпљив. Био је нестрпиљив, прек, кад је био млађи, готовији да осуди, строг да буде. Кажу, да се у бугарском ропству научио стрпљењу, да пати и да ћути. H болест и старост су га сломили, а он се не тужи на Бога. А још из ропства у Бугарској дошао је непромењен, препорођен, са душом пречишћеном патњама као ватром неком. Кажу, да племените душе патња још више оплемењује уместо да их подстакне да се на Бога буне.

Бије из њега нека топла љубав, благодарност и питомина. Тако је кротак, тако благ, свако га воли.

За који дан, па ће и тиха смрт. Он нема чему више да се нада, нема ништа пред собом: сав је живот већ прошао. Један цео човечји живот... Али он је срећан, срећан је што је тај свој живот лепо употребио. И кад би наново требало отпочињати, сигурна сам да би он опет исто тако живео. за друге, за децу... _

Добри моји пријатељи, ко зна хоћу ли Вас још кадгод видети2

Вукосава Милојевић.