Учитељ

462 У чисте

Господин је њима најбољи пријатељ, он све зна, он је свемогућ. Мали Владета је у првом разреду; код куће, отац му изгрдио мајку, а он чуо, па се жали господину: „Да га казниш!" вели енергично.

„Добро, каже господин, ја ћу њега за то на робију послати, па ће твоја мама бити онда на миру. Хоћеш ли на на робију да га пошљем2"

Дете воли мајку, и одмах пристаје, одлучно вели: „Пошаљи га, шта ће нам он, не треба нам!"

„Онда ја нађем оца, прича господин Јова, па му кажем да не грди никад жену пред децом, него да јој каже насамо ако има шта, а сад да се баш пред дететом с њом помири. ИМ они се помире. Онда сутрадан зовнем дете себи, а примећујем неку промену. Но опет ја њему кажем:

„Знаш оно што смо разговарали јуче... Ја ћу да урадим као што си тражио. Него има једна ствар... Како ћете ви живети кад отац оде» Мати ће и да скува, и преобуке да опере, и чарапе да исплете... Али видиш, и отац је радио, па ти је купио и ту капу, и то одело, па и таблицу и буквар, све је то отац купио. Рецимо, ако се та капа исцепа, ко ће другу да ти купи, то не знам... Хм, видиш, ту је незгода. А дете. слуша, ућутало, па се мисли, мисли, а само што није запла-

кало: „Немој га, вели, молим те, терати"..

Пребацују сељаци: „Што ти, господине, седиш са најгорим ђацима и пијаницама у селу» А он им одговара: „Да се ви, људи божји не туђите тако од њих, они би се поправили“. Па узме оног најгорег, што само пије, а ништа не ради, па дед' с лепим. „Онда се здоговоримо да он уђе у кафану само онда кад мене види тамо, па а ја устанем, а он ће са мном. И тако мало по мало, заволи он мене: слуша ме као мало дете, и свугде ме тражи, за мном иде... И постане добар човек, одучи се да пије". -

Кад се неко у селу разболи, одмах трче за учитеља. Ако је болеснику ноћу тешко, па не знају шта ће, само дођу и куцну на прозор... А сељанке су сваки час код учитељице, питају: како да распремимо, како да сашијемо, како да скувамо.. На нису имали деце, па су се могли сасвим посветити другима. А остало је њему жао што није имао своје