Учитељ

ис пак 461

восак праве. Лете и зује златне пчеле на раскошном сунцу ране јесени, и вредно излазе и једнако улазе на оне мале отворе... Иза куће, у винограду, већ сазрева грожђе: зри и пуца слатко зрно на врелом златном сунцу, а пчеле облећу. Јер земља је врела, испуцала, суха и жедна, те нема цвећа, па нема ни пчелама, јадницама, хране.

И тако копа и ради својим жуљевитим рукама мој пријатељ у винограду, и о пчелама се брине, и воћке негује, али нема више оног живота, оног задовољства као када је учитељ био. Скоро са сузама у очима жали он за оним добом када је дечицу учио, па седне међу њих на троножну столичицу, а они се окупе око њега као припитомљени врапци, па заџаврљају... Онда сви заједно разгледају буквар, и једно му седне на колено, друго му се ослони на раме, па гледа, а треће га шашољи по коси... а он сав срећан, добри господин Јова. И тада неко дете узвикне од срца, радосно: „Господине, ја те волим“, а господин му одговара доброћудно, а сузе навиру: „Е па ако, брате, и ја тебе волим." Па се тек нађе неки ђачић, па му криво и викне на друга што седи на колену учитељеву: „Е, доста си ти седео, сад ћу мало ја!"

Али каква је тек радост кад први пут дођу они најмлађи, нови, златни. и безазлени! Он их онда пита у разреду шта су они то сад постали, а они с поносом одговарају да су сад ђаци. Како се онда труди да им омили школа, да их одушеви. Убеди их првог часа да знају да читају и да пишу. Напише на табли: „Ја сам ђак", па каже шта је написао И нареди једном да прочита. Онај „прочита“ по његовом казивању: „ја сам ђак“... „Ето, видите, вели им, како је то лако и лепо. Знате ви већ да читате. А знате и да пишете. Ево, узме се креда, па само овако, па овако, и готово". А после часова деца трче кући, весела и срећна, и издалека вичу да знају да читају и да пишу, да их је господин већ научио. HM зато с вољом и радосно долазе у школу, и кад после месец и више дана заиста уђу у рад и виде да то није баш толико лако и просто научити читати и писати, а они се уозбиље („аха, шта ћемо сад!" посматра их учитељ)... Али жеља за „науком“ остаје; пишу с вољом, вредно, положене танке и усправне дебеле, језичић исплазе, а по таблици и кад се избрише, остају пруге, толико се труде и притискују све те мале, вредне ручице.