Учитељ

10 Упит љ

У повратку с тога пута 13. јуна га је и смрт затекла. Неуморно се напрежући за дружинске и хумане ствари морао је подлећи, али мирно и без мука, знајући да је се савесно одужио и држави и просвети.

На дан 14. јуна 1929. г. свечано је сахрањен уз присуство многобројних другова и поштовалаца.

Велики је рад Михаила Станојевића. О њему ће се дуго говорити, јер он ће по своме раду неоспорно ући у историју педагогике, онамо где после свога живота улазе сви истакнутији педагошки радници. Рад Михаила Станојевића треба да буде покретач свакоме нашем учитељу, да му тежи и следује. Смрћу његовом много је изгубљено и тај ненакнадиви губитак може се ублажити само радом, угледајући се на њега. Нека је слава имену Михаила Станојевића!

Вуј. Петковић

Милан Шевић

Војислав Бакић, |

Последњега дана месеца априла у 7 часова ујутру 1929. издахнуо је др. Војислав Бакић, доктор философије, професор и управитељ учитељске школе, професор и ректор велике школе, начелник министарства просвете, редовни и почасни члан учених и књижевних друштава, педагог и књижевник. Покојни Бакић рођен је 22. августа 1847. у Перни (општина Топуско) у Банији. Основну школу свршио је у свом месту, шесторазредну реалку у Раковцу, а затим, за годину дана, учитељску школу у Сомбору (1868.). Да је већ као млади приправник стекао глас, најбоље сведочи, што је одмах из клупе изабран за учитеља од тада најугледније општине наше, у Новом Саду. Али жељан науке, одлучи се на даље студије. Филозофске и педагошке науке учио је у Хајделбергу и Лајпцигу, где је слушао тада два главна представника хербартовске школе, Стоја и Цилера, који су се разликовали не само својим темпераментима него и својим погледима на науку свога учитеља, и створили два засебна правца. Цилер је, првобитно правник, био укочен и сматрао да