Учитељ

Нова „јединствена“ метода у педагогици 93.

кид приче дејствује на њих врло неповољно), дакле не као целина већ се испарча на тзв. формалне ступњеве, којих има 5 на броју. Ми ћемо неке поменути. На првом ступњу деци се истакне циљ (који, узгред речено, образује једино јединство у дечјем доживљају или једино ново извесног предавања); затим се у анализи буде старе новом градиву сличне представе, које се доцније асоцирају односно свака појединачна стара представа доведе у везу са појединачним новим представама и тако образују једну синшезу старог и новог градива, које се после примењује итд. На тај начин, што је врло. јасно, предмет се толико испарча и по том свако парче механички понавља и нагађа да деца не буду апсолутно у стању да се снађу у том изобиљу појединачних представа или да осете да су научила нешто ново.

Неки немачки педагози и психолози опазили су овакво: супротно елементарно дејство догађаја на дечји по себи јединствен психички живот већ на измаку 19. в. када суи психолошка испитивања узимала све већи мах, а експеримент, по угледу на природне науке, продирао у психологију све јаче. Тада се осетила инстинктивна потреба за образовањем нових психолошких појмова и принципа, јер се увидело да је душа тако посматрана имала више једну врсту агрегатног карактера и много других особина природних наука, што се све могло лако познати на појмовима који се готово ни по чему нису разликовали од појмова природних наука.

Тој увиђавности дотадашњег елементарног посматрања у психологији ставило се на супрот јединство непосредог доживљаја, изнад кога стоји и са њим се налази у непосредној вези структура или склоп целокупне друштвене активности. Дакле целокупан доживљај једног догађаја сматра се као: психичка целина у оквиру укупне свести.

Што се душа у научној психологији у опште тек данас сматра као целина није никакво чудо ако се узме у обзир чињеница, како смо је видели у распарчаности предмета код нас, да се дакле анализом извесног психичког комплекса, на супрот постојеће комплексне целине, трагало само за последњим делићима, и на тај начин, наравно, јединствена својства комплекса су се морала и то безусловно губити из вида. Па ипак у последњем деценијуму пр. века те критичне кризе