Учитељ
106 Учитељ
су случајно спојени у један разред. Још се ватају конци од једног до другог. Ту су два кућна друга, другови са игре добри пријатељи, близанци. Пуштамо их да седају један до другог. Тако увиде одмах, да се у школи не раскидају везе заједнице, већ се везују још јаче.
На игралишту то бива још лепше. Да, и овде је као при необавезној игри на улици: свако се игра весело, један води, а остали се подчињањају својевољно целини и вођи.
И учитељ игра с њима; он је дакле само друг у игри. Он није бездушни човек кога се треба бојати, који деци ломи вољу. Не, велики друг у игри само им причињава радости, јер ће се несметано играти у највећем задовољству. Нико не квари препирком и свађом расположење, јер велики друг стаје увек на страну оних, који се старају о реду и једно- . душности.
Било је то запажено првих дана. Хајнц постаде обесан и унесе неред у игру док Курту не прекипе, па викну: „Хајнце, ако се не оканеш лудости, нећеш се више играти с нама“. Учитељ рече Курту: „Тако је право, Курте, забрани му.“
После ових речи мали је вођа увек пазио на своје другове; и сваки је појединац осећао дужност, да на овај начин утиче на своје другове.
Почне ли ко год, да својим друговима замера за ситнице, одмах му цела гомила довикне: „Не млати се!“
Тако се разред васпитава још од првих дана на заједницу. Појединац је при овоме свестраном васпитању једанпут објекат, и други пут субјекат. Често се понеком другу затвори цео разред. То је био Евалд који је то искусио.
Једнога јутра — ми смо већ почели наставу — отварају се полако и оклевајући врата. Евалд је задоцнио! Четрдесет оштрих и презривих погледа управљено је тада на јадног грешника. После мало издваја се један из гомиле, стане пред немарљивца и одржи му најживљи укор са потпуном збиљом једног оштрог васпитача. И други су хтели да кажу своје мишљење, и за час опколише Евалда. Одржано је суђење! Оптужени је морао да даје разлога своме задоцнењу, да би од себе одбио навалу примедаба и опомена. По том одоше сви на место. Од тога дана Евалд није никад више задоцнио.