Учитељ

112 Учцпитељ

дражи реагирати; док оне друге, пак, јесу неспецифичне или опште зато што код њих такве одређености нема, као, на пример, у случајевима подражавања или саосећања. |

Забавићемо се најпре, овим специфичним склоностима, или инстинктима, које Макдугал дефинише овако: „Урођена или наслеђена психофизичка диспозиција, која утиче да једно живо биће опази (перцепира) дражи извесне одређене врсте, потом да искуси извесно емоционално узбуђење и најзад да осети извесну тежњу ка или против те дражи“. Ако ову дефиницију анализирамо, видимо да су њоме обухваћена сва три крајња облика или модуса свести: опажање, осећање и хотење. Осећај (опажај) самим тим што је у свести, изазива осећање пријатнога или непријатнога, а ово се, пак изражава у покрету: ако је драж пријатна, тежња је да се њено дејство задржи до задовољења, или ако је непријатна, да се отклони. Према томе, разликујемо код сваке инстинктивне „диспозиције“ три стране: аферентну или улазну, која одговара осећајима; централну или средишну, која изазива осећања специфична _инстинкту; и еферентну, или излазну, кроз коју се осећања изражавају у спољашњим покретима.

У колико се силази ниже у животињској скали, у толико наилазимо на чистије инстинкте, док што се у скали пењемо више, у толико је инстинкт, утицајем интелигенције, искуства, навика и васпитања више модифициран, измењен. Али, важно је истаћи да је ова модификација могућна само на аферентној и еферентној страни: на првој, инстинкт се утицајем асоцијација представа по сличности и континуитету, специјализира за извесну врсту дражи, т.ј. дражи које су га раније изазивале могу га, утицајем наведених чинилаца, спе. цијализирати и у начину изражавања, т.ј. не изражавати се непосредно и примитивно, већ на нов стечен и научен начин. Централна страна пак, као што рекосмо, остаје стална, непроменљива: она је та која је заједничка свима и која је језгро ових диспозиција. Код главнијих инстинката, ова.су осећања њима респективно специфична, и услед те њихове специфичности, одређености и јачине, ми их у говору означујемо различитим именима. Ова, дакле, осећања, специфична поје-

диним инстинктима, Макдугал назива емоцијама. Главни инстинкти и њихове емоције јесу: бежање — страх; радозналост