Учитељ

Лаж код деце и њено сузбијање 259

— Биће то много!... сумња отац.

— Е, онда је морало бити макар један!... тврди дете.

— За Бога откуд курјак у онако малој шумици2! ишчуђава се отац.

— Бога ми, оче, нешто је шушнуло! уверава га дете.

— То је био миш или гуштер, а не курјак! разуверава отац своје дете.

Дешава се и ово врло често: дете види два човека, да се разговарају врло живо или шале и да се свађају, па код куће после прича, да је видело људе како се бију и да су хтели један другога убити.

Исто тако, ако види да је пала беба и мало се повредила, оно после надовезује и прича један читав трагичан догађај, који се догодио с бебом. |

И овакво причање, у његовом детињем језику, важи у толико више, што не осећајући нианси, оно употребљава речи, које оцртавају брутално ситуацију, која је потпуно измишљена.

Што се пак самога детета тиче оно исто тако предвиђа и за себе, да га гоне лопови; да су црни људи хтели да га ухвате; да је видело ђавола и т. д.

Ову тежњу измишљања и преувеличавања треба код детета што пре угушити. Ово доказује једну природну сујету, жељу, да игра неку улогу и да се истиче и парадира са својом поношљивошћу и узвишеношћу. Још је често узрок и у тежњи потенцирања описа, да би се боље појмило и веровало.

Битно је, дакле, ово сузбити при првим знацима, који се јаве. А да би се могло у томе сигурно успети, треба пре свега открити извор, из кога потиче ова наклоност за драматичном лажи.

Извесно је, да ова наклоност лежи већином у начину васпитања детета, чији је мозак кљукан невероватним причама, које оличавају у себи драматичне лажи, и због тога дете не може ни да замисли свет без хероја, разбојника, принцеза, вила и т. д. Оно не може просто да верује, да је могуће бити без ових измишљених бића.

Ако је такав извор овога стања дечјег духа, родитељи и учитељи морају одмах престати да причају такве приче и треба да их замене причама истинитим и моралним, а извођење да буде у тако простом облику, да дете може разумети.

178