Учитељ

Ље

Домаћа књижевност 303:

школи рада. Што се је Харбартова метода у рукама неспособних наставника извитоперила у механизам и вербализам, зар је томе крива сама метода» То је судбина сваке, па и најбоље методе кад допадне у неспособне руке.

„„Становиште школе рада“ је наслов 11 дела. Г. Љубунчић даје сасвим правилан појам о раду у рачунској настави, а нарочито о очигледности и психолошким обзирима при раду с децом. Само, мислимо да то није никаква „антитеза“ некој умишљеној садањој „школи учења.“ Принцип стварности и психолошки принцип, које г. Љубунчић поставља за принципе методе школе рада, принципи су Хербартове педагогике и то првенствено њени. Да се разумемо. Г. Љубунчић износи начелне примедбе и ми начелно одговарамо и тврдимо, да „школа учења“ какву слика г. Љубунчић, не постоји данас по неком принципу. Не постоји ниједна васпитна теорија која такву школу захтева или брани. У колико таква школа у пракси постоји, она је последица рђаве примене добрих принципа. Зато је неоправдано данашњој школи принципијелно приписивати механизам, вербализам, шаблонизам, непродуктивност и т. д. Нарочито је неоправдано приписивати Хербартовим формалним ступњевима наопаку праксу понеких учитеља.

Г. Љубунчић наводи мишљење Хуга Гаудига, „једног од највећих представника школе рада“, који тврди, да су Хербартови формални ступњеви били окови, који су спутавали слободни рад учитељев. Овоме г. Љубунчић додаје своје. мишљење, да су они највише сметали слободном раду учениковом. — Сматрамо да је и једно и друго мишљење нетачно, врло нетачно. Јер, Хербарт је 1) сасвим тачно поставио интерес у центар васпитања и наставе; 2) сасвим је тачно поставио захтев да целокупна настава буде васпитна и 3) дао је методу · рада основану на психологији. Што је његова метода формалних ступњева упућена првенствено развијању интелектуалних појава, последица је његове погрешне психологије. Али главно је и врло важно, да Хербарт није хтео, није имао намеру да постави методу за механизирање знања, већ је био дубоко убеђен, да је дао природну методу за развијање интереса. Њему је знање средство, а интерес циљ. Али био је у заблуди кад је мислио да образовањем јасних претстава и појмова интерес настаје сам по себи. Данас, кад знамо да све што је јасно и разумљиво не мора бити и занимљиво, потребно је да рад по формалним ступњевима допунимо развијањем интереса. То се најбоље постиже ученичком саморадњом у току целог рада. -

Још нешто. Ваљаност неке васпитне (наставе) методе, не одређује се једино према њеној теоријској тачности, већ и с обзиром на могућност што шире примене. Постоје врло.