Учитељ

Домаћа књижевност 305

"бука (Учитељ не говори више)“ —_ следити овакве ученике примедбе: „Један ученик: мени дадне двије. Други ученик: а сетри двије. Један ученик: То су четири свега.“ и т. д. —

Сви наведени примери су за први разред, а за остали рад г. Љубунчић вели: „Сав онај рад, што долази у 1), Ши Ју годишту, само је раширивање овог елементарног рачунања, па га зато треба вршити на сличан начин, како смо то навели у овим примерима.“ Добро би било да је тако, али није. И кад станемо на гледиште г. Љубунчића да је методици задаћа, да учитеља само потакне на размишљање, ипак је нужно приказати рад при писменом рачунању. То је нова врста рада, која у првом разреду уопште не долази.

Да резимирамо. Г. Љубунчић има правилно схватање, како треба радити у школи. Своје схватање назива „школа рада“, која је антитеза „школи учења“ Хербартовог правца. У ствари, школа рада како је схвата г. Љубинчић јесте Хербартова школа правилно схваћена и правилно у живот спроведена. Методика г. Љубунчића пуна је здравих и тачних мисли о начину рада у рачунској настави. У том погледу она је за учитеље лепа и корисна књига.

Али, иако је г. Љубунчић ставио наслов „Методика рачунске обуке у школи рада“, ово није методика. Не можемо се сложити с гледиштем, да је методици само задаћа „да учитеље потакне на размишљање, и да им омогући, да сами раде, изналазе, и да сами стварају“. Све то треба да даје методика, али и још нешто више. Методика трба да да по могућноси што тачније упутство за сваку врсту рада. Само таква методика има практичну вредност. Немогућа је методика рачунске наставе у којој се не износи начин рада при појимању бројева, при разним рачунским радњама, при писменом рачунању и у којој се ни једном речју не помиње кад и како се има употребити рачунаљка. Примере у методици потребно је потпуно развити а не само скицирати. Није тачно мишљење г. Љубунчића, да „све оне методике које написују свако питање и сваки одговор у наведеним примјерима, и хоће да служе као узори, гријеше највише у томе, јер заводе учитеље на опонашење.“ Није то грешка већ неопходна потреба. Између теорије и праксе велика је разлика. Потребно је да методика да јасну и потпуну слику о начину рада у свакој врсти градива, не ради слепог и буквланог подражавања, већ ради што тачније и верније слике о самом поступку. Колико је то потребно најбоље знају наставници методике и практичног рада. —

Г. Љубунчић је хтео да да методику рачунске наставе и то теорију и праксу за три врсте школа на свега 66 страна! То је апсолутно немогуће. Да се је ограничио само на основну

Учитељ 20