Учитељ

520 Учитељ

било. На врат на нос, свим средствима јурило се ка „тихом при- станишту“, ка испиту.

Како је све супротно томе било код педагога учитеља Миодраговића и Миладиновића.

Сећам се једне лепе ствари веома драгоцене у настави нарочито у оно доба. Миодраговић сељачко дете, отуд од Врњаца знао је, да градска деца у Београду не знају, шта је село. У договору с Миладиновићем приреди он десетак састанака у учионици свог | разреда, на које смо долазили из сва четири разреда. Поседали би по земљи, или стајали, а тај братски састанак, ван скамлија, зближавао нас је и ми смо се чудили, како је то лепо учити у групи, ван клупа, неукрућено, без руку на клупи, и почели веровати, да је наше учење у учионицама право мучење и да ван њега има лепших и бољих стаза. Кад би се стишали, онда би Миодраговић изводио по ког ђака са села, који би нам на дугачко причао о селу, животу у њему, о народним обичајима. Тако је више њих причало, а и учитељи би допуњавали. Онај, који је био вешт у причању, причао би дуго. Тако су у лепим сликама пролазили пред нама као у биоскопу Божић, Бадњи дан, Ђурђев-дан, Младенци, Ускрс, сеоска слава, жетва, орање, берба, брање воћа и кукуруза, моба, крсно име, чобански послови и уопште све важније тачке из народног живота, сеоска кућа, стаје, земље итд.). Нас су та причања веома анимирала и отварала нам вољу и на, иначе суморну, нашу учионицу. Ето такав један гест колико је могао учинити за добијање знања и још више за добијање карактера. Јер ми смо у овом приближавању учитеља према нама, у овом његовом другарском опхођењу, постајали бољи, упоређивали хладну укоченост старих и ову веселу оданост и љубав нових учитеља.

Дошао је годишњи испит. И свршили смо П разред. На испиту сам добио књигу „Одбрана истине“ од Митрополита Михаила, пуну цитата и догми. Отварао је и почињао читати, али како је нисам разумео, склопио сам је и бацио. Уосталом тада су све такве књиге и даване о испиту да би се испразнила Штампарија. И тек сам праву радост доживео, кад сам свршио идуће године Ш разред и добио на испиту Шапчанинову прераду Кампеовог „Младог Робинсона“, коју је било издало Министарство

просвете. Станиша Станишић

5) Миодраговић је те своје лепе састанке разрадио и штампао у две радо читане књиге „Загоркиња“ и „Причања деци“.