Учитељ

Обнова наставе у Аустрији 855

школе и имају за дужност да омогуће потребна језична знања. Деца, која су похађала народну школу с мало разреда, долазе у специјалне средње школе, које их, узимајући у обзир дечју образованост, воде на университетску матуру. Чак и за одрасле, који већ имају занимање, који су испунили своје време учења или седамнаесту годину старости, постоје средње школе (радничке), у којима ученици у току четворогодишњих вечерњих курсева, постижу средњошколску матуру.

Укупна, настава има за циљ васпитање у духу демократије, у духу социјалног осећања. Модеран разред није гола просторија. Зидови су украшени сликама, дечјим радовима, на прозору“ има цвећа. Где је нова инсталација разреда могла бити остварена, уклоњене су оне незгодне, често по здравље опасне клупе, и замењене су природним намештајем, наиме столовима и столицама. Сада је девиза: „Покрећите руке!“ а не: „Руке на клупу!“ Јер се у модерној настави по могућности учитељ уздржава, деца су дужна да говоре једна другсј. Стари начин ређања клупе једне иза друге постао је бесциљан. Нека се деца виде међусобно. Зато се столови намештају полукружно. Катедра, са које је учитељ господарио ђацима, постала је излишна. Учитељ сада стоји у средини дечјег круга. Он више није строг спољашњи ауторитет. Он је постао пријатељ, вођа и васпитач младежи.

Највећи методски успех јесте, ако учитељу пође за руком да интересовање код деце подигне толико, да су она потпуно занета предметом, да се учитељ може уздржати, и да настане дискусија међу ђацима. Нема више: „Имаш да говориш, само ако: те учитељ пита!“ (по старом принципу ауторитета), него: „Говори, ако знаш или хоћеш нешто, у социјално потребним формама!“ Постојао је раније као важан закон школски ред. Он је читан у почетку школске године и имао је за циљ да уреди школски живот забранама и наредбама, које је управитељ школе издао. Сада није тако. Сада сама деца увиде брзо да мора бити реда и сама себи доносе законе из свога искуства. Тако је из искуства и потреба школскога живота ред „изграђен дечјом сарадњом. Тако је у најранијој младости детету већ практично скренута пажња, да у сопственом интересу оно треба на другог човека благонаклоно да обраћа пажњу. Систематски се оно води ка социјалном осећању и делању.

За време учења између четрнаесте и осамнаесте године, делимице и раније, јављају се школске заједнице (ђачке зајед-. нице). Циљеви школске заједнице јесу: развијање праве солидарности и помоћу тога узвишеније другарство, тесне везе и узајамно разумевање између учитеља и ђака, грађанско васпитање. и заједничко уметничко и спортско делање. Школска заједница сарађује на одржавању спољашњег реда у школи и на сређивању дисциплинских ствари. Каткада она има и право, да износи предлоге за цензуру „владања“. Што се тиче администрације, ту је: управљање ђачком књижницом, збиркама учила, школским ба--