Учитељ

Домаћа књижевност 545

Ј. Јуришић сасвим лепо је изнео „О народном старинском бојењу у Млави“. ИМ тај чланак требало је допунити сликама биљака за бојење. Иначе чланак има и практичну вредност, јер су биљне боје много постојаније но вештачке.

М. Станојевић у „Обичаји и веровања на Тимоку“ износи већином гатања девојака о просиоцима, па гатања о плодности и др. а све приликом празника. Чланак добро израђен, али би могао бити потпунији.

П. Ж. Петровић уз илустрације описује кецеље шумадијских жена из ранијег доба. Дао је и два прилога о двобоју у нашем народу. Обе ствари су ваљане.

Д-р Мирко Кус-Николајевић у „Психолошка садржина сељачке уметности“, вели: „И за сељака је његова уметност изражајно средство за његове осећаје и претставе, за мисли и чувства... Треба држати у виду, да су прве форме сељачке уметности органски срасле и повезане са животом сељака, једнако као и његове рукотворине; његове рукотворине показују високу остетску дотераност и онде где се не ради о чисто декоративним ефектима“... Цео је чланак пун убедљивости о разјашњењу орнамената и сељачке уметности, и уверава нас у: „Духовни живот сељака само је рефлекс економских односа у којима живи“.

Марина Недељковић у „Неколика разматрања о косовским орнаментима“ износи у њима подлогу и мотиве за декоративну уметност, објашњава орнаменте на појединим деловима одеће, и јасно претставља их у пет илустрација; ствар изврстна и оваква, а каква ли би тек била да су ови орнаменти у бојама изнети; њих би онда и сваки странац лако разумео.

Син. Станковић опширно говори о „Типовима рибарских. чамаца на јужно-балканским језерима“: Охридском, Преспанском, Дојранском, Костурском, Островском, Бешичком, Ајвасилском и др. Описује њихову форму, грађу, покретање, истрајност, практичност, карактеристике итд.

Д-р Мил. С. Филиповић у „Геофагија у нашем народу“ тумачи зашто неки једу земљу. Тумачења су са свога гледишта карактеристична, али сумњиво је да је неко јео земљу, па је отуда народна песма сачувала спомен тога обичаја. Пре ће бити да је песник хиперболисао беду и глад у народу. Со је минерал. дакле, земља, а све што је сварљиво и телу хранљиво може се јести. Храна је верским прописима често, ако не и јако, одређена. Биће ту основица и у ономе: „Земља јеси, и у земљу отидеши“. Чланак је интересантан. -

Д. Д. Вуксан у „Народни суд у Приморју 1848 године“ даје веома занимљиве податке о народном суђењу кад није било писаних закона, а када су и царске власти дигле руке од правосуђа за лупештине Кривошија, Убљана и још неких Црногораца, но оставише да народни суд пребија главу за главу, да продаје мушку за 80, женску главу за 40 цекина, да за казну

Учитељ 5