Учитељ

Домаћа књижевност | 547

којих девет километара сјевероисточно од напуштеног средовјечног града Врхбосне“. У

Чланак Хамдије Крешевљаковића „Сарајевска чаршија, њени еснафи и обрти за османлијске управе“ упушта се у постанак Сарајева, али као да има друго гледиште но што је тврђење првога чланка, јер вели да се Сарајево развило на месту Врхбосне, а не девет километара даље од ње.

Приказивање заната и сарајевске занатске индустрије писац је извео веома добро и јасно тако, да помишљате е гледате саме раднике, њихов рад, њихове цехове, излете, махале и чаршије, њихово прегнуће и њихову легендарну савесност, Мило вам је кад читате како су казнама и примерима неговали поштење и солидност, и како су своје послове усавршавали, како су се старији радовали новим мајсторима и калфама и како су свечано производили дорасле и дозреле за те занатске степене. А болно вас дира кад прочитате да је Омер-паша Латас рекао златарима: „Сада се заводи танзимат, а ако можете продајите калај под сребро“. Драго вам је кад видите да су сарајевске занатлије биле увеле заједничку куповину и сразмерну деобу материјала, како је помагано да сви живе пристојно, а не да једни пуцају од јела и пића док други притежу кајише на последњу рупу. Сарајево је било једно од првих занатлијских места на Балкану, имало је око 55 разних заната а више од 30 еснафа, а све то добро уређено без икаквих писаних правила и закона. Прочитавши излагање г. Крешевљаковића читалац зажали што нова радна снага, нови путови, нова саобраћајна средства, нове политичке прилике и нови правни односи, па нова просвећеност и нова гледишта на живот, поред пожара, поплава и ратовања, изменише физиономију сарајевске занатске индустрије и уведоше модерност у одевању, у домаћинству и у свему животу. Док се некад обиље и раскош, кићеност и укус од севдаха — како песма каже — огледала у гиздивости Хајкуне девојке:

Једна глава седам перишана,

једно грло три дробна ђердана,

једне уши а троје минђуше,

једне плећи три кавада жута,

једно срце три златна појаса,

једне руке троје белензуке,

на ногама гаће сандалије,

што је везло девет робињица,

од неђеље опет до неђеље,

до кољена вуци и бауци,

а поред њих све јуначки брци,

од кољена ситне веверице,

уз бедрице птице и лисице,..... дотле данас „свега тога нема ниједнога“, нити има златали ћуркова, нити има џамфезли шалвара, нити има сарајевске —- као паучина —— танане ћерћелије. А из дубине груди отме се: Ах!

35%