Учитељ

550 __У ИЕ

85 = ___Б-_---__- рар

ђења. Противници „научне“ методе тврде, да је непотребан по. себни „поступак“ у овом опхођењу. Чист живот између роди, теља и деце, учитеља и ученика, мајстора и калфи и т. д. садржи све што је нужно, само ако се обраћа пажња на правила моралног опхођења. Ипак, мора се признати да постоји известан поступак, о коме се мора и научно мислити, иако се методе никад не могу научно конструисати. Рад у свакој васпитној установи, ма у ком било облику, има методу, садржи поступак. Сви оригинални и стваралачки васпитачи и васпитне заједнице имају методе. Оне се могу описати, разумети, рашчланити, оне садрже мерила и, структуру, коју морамо теоретски открити, ако желимо да у хаосу наше праксе одбацимо погрешне радње.

за сваки човечји тип који у вези народног живота има своју функцију, утврђени су путеви у нашим васпитним установама, који су објективно-духовне творевине у истом смислу као и други животни поретци. За њих смо везани без нашег знања. Поједини ступњеви ових путева чине ступњеве живота из којих је састављен процес нашег васпитања и образовања. Сваки садржај нашег историјског духовног живота оснива један пут који у том садржају напредује од ступања до ступања. Кућа, школа, стручно образовање, године путовања, остварење позива јесу У нашем поретку типични ступњеви пута. Потребно је да се ови путеви и ступњеви опишу како се појављују у свима типовима човечије зреле егзистенције и како се утврђују у установама. (Оваквим описом боље ће се разумети како је свака васпитна 38једница само ступањ пута, а није сама за се цео узгојни пут. Неће се више мислити да школа може васпитати. Она је само ступањ пута, епизода у целокупном типу и везана за друге ступњеве.

На ове путеве односе се методе. Оне су одређене социолошким моментима, етичким и религиозним мотивима, индивидуалношћу људи, који су методе стварали или мењали. Методски системи на пр. Декролиа и Монтесори позитивистичког су порекла, а системи Лица и Венекена имају идеалистичку подлогу. Не може и не сме бити једне нормалне методе. Лични фактор може се отстранити само на рачун васпитне снаге. Да видимо у чему се разликује сваки „нови васпитач“ од старог методског предања. Васпитање је само посебан однос међу људима. Морамо помоћи ономе који се показује недорасао духовном морално за своје животне захтеве. То је наша васпитна одговорност. Довести у сагласност захтеве и њихово слободно савладавање централно је питање васпитања. За слободно савладавање потребни су спонтанитет душе и приправна снага за нове захтеве. Васпитач се брине о равнотежи између живота васпитаника и захтеве којима је изложен. Критеријум за методски успех је спремност душе васпитаника на рад, кад је изложен захтевима.

Место стародревних метода у којима је васпитач силом прибављао вредност извесним захтевима, сада се поступа инди“ ректно. Нема васпитања само пуоком, навиком, надзором и сте