Учитељ

Дете без руку 748.

може — не решити, него решавати — само радом, из којега ће се рађати мисао, а та мисао водиће даље у нови рад и живот и у нову, бољу мисао водиљу.

Јосип Шкавић

ПСИХОЛОГИЈА

Дете без руку

Пре четрдесет година, обилазећи основне школе (док је још био повремени школски надзор) наиђох у једној сеоској школи на врло ретку и необичну појаву: једна ученица без руку. Никад нисам видео људско биће с таквим дефектом. А ко би могао још помислити да и такви могу ући у школу!

Кад сам је видео у школи, обузе ме радозналост: да сазнам каквим је несрећним случајем ово дете изгубило руке.

На велико изненађење моје, учитељ ми шапну:

— Она је тако рођена!

Рођена без руку! И остала жива; живи и иде у школу!

Џигљаста, мршава, бледолика, сетна погледа, а правилних црта на лицу, ова је девојчица чинила утисак симпатична детета. Труп јој је, ценећи по одећи која је на њој, облица, једнаке дебљине од кукова до рамгна. Кључњаче нису нимало истурене; рамена управо и нема.

Врло скромно, чисто обучена. очешљана, обувена — све одаје пристојну, уредну девојчицу.

Мислим се: мора бити да су јој родитељи паметни и ва„љани људи, а мати уредна жена.

Прозивао сам је, и испитивао је. Врло добра ученица. Рачунске задатке, по програму за четврти разред, решава усмено. Чита течно и лепо. Чита с табле оно што је други ученик написао. Међу прописима, наиђох на њен. Потези правилни, «слова једнака, лепа.

— Па како она пише» упитах учитеља.

— Ногом!.. Ногом она пише. Ногом преде и плете. Нотом приноси храну к устима.

На одмору, ученици трче по дворишту, играју се. Тодогра, стидна, сетна, стоји у једном крају.

„_Интересује ме. Не скидам очију с ње. Приђох јој. Питам је: