Учитељ

Криза психологије _ 749

психологије јесте: савршено јединство како у погледу пред“ мета испитивања, тако и у погледу метода психолошког рада. Међутим крајем прве деценије нашега века ово јединство бива потресано, да наших дана буде потпуно растурено. На тај начин је отворена криза психологије као науке, која карактерише психологију данашњице.

Елементи ове кризе били су у ствари реакције на извесна принципијелна гледања како старије, тако и класичне психологије. У темељима метафизичке психологије, у колико је лодиривала она психичке појаве, јесте рационализам. Свест |е идентификована са разумом. Сазнање као ефекат разума није било само објекат филозофије — теорије сазнања, но и психологије. Идентификовање свести и мишљења јасно је дао Декарт, јер он у познатој речи: „Мислим, дакле постојим“ не даје израза само мишљењу: да је егзистенција условљена мишљењем, него и уверењу: да се субјекат исцрпљује у мишљењу, да је свест само мишљење. Још је изразитије то наглашено код енглеских емпиричара, који су творци. асоцијационе психологије. И ако су они окренули проблем сазнања за 190. преносећи тежиште са субјекта на објекат, иако су они ис празнили свест и свели је на огледало спољнег света, ипак су они изразити рационалисти. Баш зато што је душа неисписана табла, значи да дух, да свест добива садржај свој, своје 60гатство претставама и асоцијацијом међу овима. А претставе су материјал разумових операција. Тако дух, свест је исто што и разум. |

Метафизичка психологија расла у сенци гносеолошких и онтолошких проблема морала је занемарити афективни и вољни свет душе. Било је расправа из тих области, али осећања нису ту имала какву специјалну улогу и важност по свест, него су расматрана у колико су задирала у практичну филозофију. У колико су додиривана као део живота свести. разума осећања су рационализирана (Јум. Спиноза), или пак апсолутно сведена на претставе. Тако по Хербарту „претставе, које су потиснуте, застале на прагу свести, активне у тами, којих смо само упола свесни, јесу осећања" (5ећуеојет, Сезећјећје дет РћПозорћје, 5. 395.).

Класична психологија, као наука „непосредног искуства“ увлачи у поље научног испитивања све чињенице које пружа то непосредно искуство. Она зато даје тачнију слику душевног живота. Мако је свест са њеним појавама објекат испитивања, ипак она није рационалистичка. Нарочито Вунтова психологија даје достојно место и ирационалним факторима; шта више она је у основи ирационалистичка, јер Вунт види у вољним процесима оно што је „типично“ за отицање душевног збивања.