Учитељ

750 Учитељ

Но у овој психологији доминантна је једна црта која већ отвара перспективе једне кризе. Наиме, класична психологија се јавља и живи у доба великог полета природних наука, које су схватале сав свет као механизам, па је то схватање пренето и на посматрање органског света. По том учењу „свет би се, како примећује Месер, састојао из најмањих материјалних честица које би се одржавале у заједници помоћу закона привлачења, а све збивање, па и живот имало би се свести на кретања, која су одређивана каузално... Да је на тај начин фактично схваћена једна страна спољне стварности показало се у успесима оне механистичке природне науке, која је баш омогућила модерну технику и њена удивителна дела; али услед овога настало је изавнредно прецењивање овог природњачкомеханичког начина посматрања. Мислило се да он не претставља само известан делимични поглед у спољну стварност, него да је то и исцрпно сазнање стварности, па се покушало да се то гледање пренесе и на „унутарњу" стварност, на област душевног живота... Тако се и у психологији појавила тежња да се душевни живот замисли као изграђен механистички и атомистички, састављен строго законито из простих саставних делова. Ти саставни делови („елементи ) узети су из оног што је самопосматрање имало као најближе: то су чулни осећаји (и њихово обнављање у памћењу, т. зв. претставе), а овима су додавана и осећања пријатности и непријатности, ако већ раније она нису узимана као просте особине или пропратне појаве осећаја. Свевласна законитост душевног збивања припадала је законима асоцијације, који су — попут закона гравитације у спољнем свету — оне елементе везивали у заплетене творевине и имали да регулишу долажење и одлажење ових“ (Заџре: Ер тиле ја 4. пеџете Рзусћ. стр. 18).

Ова атомистичко-механистичка тежња психологије појављује се и у покушају да се изгради једна екзактна психологија" т. ј. да се законитост душевног збивања математички изрази. У том смеру уведен је и у психологију експерименат са мерењем. Међутим, неуспеси баш у изградњи једне екзактне психологије открили су сву одлуталост са правог терена. И још нешто: ту се осетило да је душевни живот „једна стварност својега реда" како вели Бергзон, и да је психологија подбацила баш због тога, што је ту стварност идентификовала са спољашњом. Код Вунта, ма колико да је он иначе изразит претставник класичне психологије, постоји већ јасно осећање за ту особеност душевног живота према осталој стварности. То се нарочито види код његовог појма „аперцепције' и код његових „духовних закона развитка душевног рашћења"; а осећа се то и. код његовог „волунтаристичког схватања“ душевног збивања.