Учитељ

Криза психологије 151

Али прекретница и остварење кризе настаје тек откада се стане истурати нов принцип схватања душевног живота. У основи механистичког схватања лежи принцип каузалитета, у филозофији још назван »сашза есепз«. "Природна наука испитује „због чега". И неоспорно: што је екзактна наука дала резултате, врло се много има да припише факту што су појаве испитиване под углом „активног узрока", што се хтело знати: ;због чега нешто бива", а не и „чега ради". Ово отурање телеолошког принципа омогућило је стварање науке. Разлог је јасан: материјална природа „само дела“, у ње нема места за „смисао“. То је значење речи механички принцип.

Психологија, израсла из таквог схватања, створила је импозантни систем; „али је било кобно што оваква психолошка наука није могла да одговори захтевима које су јој постављали наука и живот, пошто су њене границе биле преуске пргма границама психичког у животу и наукама. Ваља се само сетити да 19 век није био само век природних наука, већ да он са исто толико права заслужује име века историских наука! Томе је придошло да се крајем тога столећа стала развијати и наука о култури, широко постављена на темеље филозофије вредности, а у вези са тим изведено је и реорганизовање васпитне науке на културно-филозофској бази. И тако је настала смешна ситуација, да је уз психологију, далеку од смисла за вредност, постојала наука о култури и наука о васпитању постављена на вредности, да је дакле постојала наука о духу која је била већим делом неупотребљива за духовне науке. Да је овакво стање сматрано за неодрживо чак и у круговима експерименталних психолога сведочи изјава Феликса Кригера (Кећх Ктбоег) из 1915 год.: „Психологија елемената ограничавала се на рашчлањавање изолованих и културно-индиферентних појединачних појава, а све је више губила из вида друштвени живот човечанства и његове духовне творевине, културу“. (А. Еарћпа, ЕпфулјеКиповепеплеп Фет радасостасћећ Раусћојооје, — Лећезећт. 1. Рад. Рајећ. 30. 12. 5. 4.)

Напуштање атомистичко-механистичког принципа у психологији, као непристалог за објашњење душевног живота, нужно се налагало. На његово место долази телеолошки принцип. Душевни живот има битну ознаку што су његове појаве условљене целином, и целина им увек претходи. Тиме се и објашњава, како мисли Милер — Фрајенфелс, фиктивност експерименталног поступка у психологији, „пошто нигде није могуће извести изоловање појединих чињеница; шта више у сваком, на око и најпростијем „осећају“ или „претстави' саучествује цело ја". У сваком душевном акту лежи извесан смисао, и то чини другу особеност психичког живота. Значи да за психологију није више битно да само опише и објасни какав акт; није важан акт само као облик душевнсг живота.