Учитељ

Страна књижевност 101

"требна је посебна техника. Ту се ради о систему тенденција и оријентација душе о којима дете није никада постало сигурно и о којима није никада говорило. Нови начин испитивања јест „клинички метод“ који психијатри употребљавају

за диагностицирање, а састоји се из подужег разговора са

поједином децом. Потребна је нарочита контрола питања и -тумачења одговора. Садржај, облик и врста питања стављених деци основани су на спонтаним питањима и рефлексијама деце, које су већ при ранијим испитивањима скупљене. "Одговори дечији могу бити: случајни, фиктивни, сугерирани, веровање, слободно веровање и спонтано веровање. Само задње две врсте имају важност за истраживање дечијег схватања света. Да постоји разлика између оног што је спонтано и урођено у дечијем мишљењу и оног што су примили од старијих показује следеће: истоветност дечијих одговора при истој просечној старости, њихова непрекидна еволуција са растуком старости, постепеност њиховог ишче-

„завања, њихов отпор за клиничког испитивања...

Овај клинички: метод испитивања употребљава Пиагет при испитивању дечијих спознаја о самом мишљењу, о именима и словима. Дете пролази кроз извесне фазе развитка.

· До 6 или 7 године имена долазе од самих ствари, гледањем

"ствари. Како су добили име сунце Јер је сјајно. Али одакле име долази» Од себе. Мишљење је говор устима или ушима. У нема ништа унутарњег, субјективног. Ова збрка почиње ишчезавати око 7 или 8 године кад се мишљење ставља у главу, у мозак... Имена се више не налазе у њиховим предметима

_ него се помало распознају као знаци. Око 9 или 10 год. знаци

су различни од ствари и долази се до назора да је мишљење унутарње, а око 11 године да је нематеријално.

Исто тако претставе о сновима показују одговарајуће

ступњеве развитка. Око 5 или 6 године дете верује да снови

долазе извана. Око 7 или 8 године извор сна је у глави, у мисли или у гласу, али се још ставља у собу где је дете и то насупрот њему. Око 11 или 12 године сан је потпуно субјективан и нематеријалан по карактеру а ставља се у главу. То су само имплицитне претпоставке, спонтани али неформули-

"сани правци мишљења, који добивају облик под потицајем

психолошке технике. Дете је сада реалист у имплицитним начинима мишљења, јер не разликује знак и ствар означену, "унутарње и вањско, психичко и материјално.... Цела васељена му је подложна. Жеље и заповеди дечијег ја су апсолутне, јер је његово становиште једино могуће. Као што дете ства-

"ра своју властиту истину, тако исто ствара и своју властиту

стварност. Оно тврди без доказа и заповеда без граница. Тек мало помало долази да разликује властито становиште од „других и своје ја од вањског света. Асимилација света у ње-