Учитељ

40 Учитељ

Мехмед П, Наполеон нису освајали само зато што су хтели,

него и зато што их је гонио неки свемоћни инстинкт на то.

3) Док би таленат свој пут могао да бира мање више по својој вољи, пут генија је унапред одређен, он се ничим изменити и надокнадити не да и не може. Кажу додуше да би и геније могао своје способности применити ма на коју грану више свесне активности као што је то са талентом случај, али се то гледиште не да одржати. Њему противурече искуство и логика подједнако. Јер треба имати на уму да се геније рађа, да је то дар природе, који се учењем и вредноћом не може постићи. Геније је увек срећна комбинација наслеђених способности, врх, расцвет људског духа. У његовој души понека жица зајеца у снажнијој боји, понека снага узаври у чистијим зрацима, него у душама просечних људи. Његов је дух обично диспониран само за један одређен правац психичке делатности. М док се ту дивимо његовој дубокој логици, у

осталим областима је она сасвим осредња, а често је и далеко

испод осредње. По правилу постоји само појединачан инстинкт

стварања, који ради у једном одређеном правцу, а не у све

правце психичког света. Редак је случај да су код неког генијалног човека рођењем потенширане психичке диспозиције развијене у више праваца. Али има и таквих случајева. То су

ткз. универзални генији. Такви су: Аристотело, Јулије Цезар,

Леонардо да Винчи, Микел-Анџело, Галилеи, Њутон, Лајбниц,

Лесинг, Гете, Толстој. Најтипичнији пример универзалног ге-

нија јесте Леонардо да Винчи. Он је био даровит и као сликар, вајар, музичар, песник и као математичар, инжињер и као природњак. Међутим и духовима универзалних генија доминира увек једна одређена склоност, која чини „језгро њиховог бића“. Тако је Аристотело на првом месту био филозоф, Леонардо да Винчи сликар, Микел-Анџело вајар, Лесинг драматичар, Гете лиричар, Толстој романсијер. Сваки геније дакле има то језгро које се толико сродило са његовим бићем да га је претворити у нешто друго немогуће.

Тешко би се дакле дала бранити теза да би јелан Достојевски могао своју романсијерску генијалност пренети на војничку, а један Наполеон своју војничку на романсијерску. Ово би било само онда могуће када би постојао неки неодређен инстинкт стварања, који не би био ни овај, ни онај, ни уметнички ни научњачки, ни војнички, него би био само инстинкт стварања уопште. Међутим такав универзалан ин стинкт психологија не познаје.

4) „Дела генија — као што вели Петронијевић — сматрају се као плод инспирације, несвесног стварања чији резултат улази моментано и изненадно у свест, док су дела та“ · дента плод спорог свесног рада“. Таленат је као вулкан, чије

тајне једино снажне ерупције, кретања и напрезања могу да