Учитељ

Земаљска школска изложба у Београду 63

такнута тежња народнога учитељства, да свој рад доведе у склад са савременим захтевима почетнога народног образовања у свим врстама школскога рада, а усто ваља особито истаћи, да апликација савремених настојања педагошких није проста имитација рада, што га налазимо у туђини, него да се у раду наших учитеља већ данас очитује карактеристична оригиналност, која је формисана под утицајем наших специјалних народних просветних потреба. Можда ће когод с те стране тражити и јаче акценте, више оригиналности и националног духа, но ко је видео овакве изложбе у туђини, њему ће бити јасно, да се ова наша, и по добрим и по рђавим својим карактеристикама, одваја од њих управо својим националним ознакама. Пре неко две године била је приређена у Прагу изложба дечјих цртарија и по сагласном суду свију критичара цртарије југословенске деце имале су најјачи национални карактер. Томе ће бити разлог, што управо наш народ на свим странама наше државе располаже мноштвом мотива, који су богато врело и основа за даљи рад у подручју народне уметности. Док је на пр. код Немаца био потребан на почетку овога столећа покрет за уметничко узгајање и управо с тенденцом, да путем школе постави основе за народну уметност, то је код нас управо обрнуто. Богата народна уметност опстоји и она даје школи потицаје, и школа треба да ради само на њезину очувању и унапређењу. Школа црпе грађу за 06разовање из народа, из његова рада и одатле њезина особитост. Ми смо уопће срећни, или боље рекавши, ми смо наш културни препород срећно започели и многа наша културна настојања имаду свој основ и почетак у народу, а то вреди нарочито за наш народни језик и уопште за нашу народну уметност. У тим смо подручјима изравно наставили рад на народној култури.

Узмимо само као карактеристичан пример и карактеристичну потврду за то прву дворану наше изложбе, у којој је приказана језична настава наше школе. Код других народа, на пр. код Немаца, имаде јаких педагошких покрета, којима је сврха, да у настави матерњега језика, нарочито код писмених саставака пронађу методу, којом ће се дете довести до тога, да своје мисли и своје осећаје износи оригинално, а не као имитацију књижевних продуката. То је у тим народима потребно, јер је њихов књижевни језик управо нешто, што се одваја од народа, њихов је књижевни језик говор, каквога у народу нема, он је нека уметна творевина, која у нај-

" бољем догађају следи само основне законе народнога говора, али нема снаге народне фразеологије. Премда се и у нас нашло заговаратеља таквих настојања, то су нарочито људи из таквих крајева, где је заиста народни говор нешто подаље од књижевнога говора, наиме код људи, који су према нашем