Учитељ

112 Учитељ За

анормалан, „али — као што вели Петронијевић — не у смислу ненормалног, него у смислу наднормалног“. Док по првој теорији хипертрофија — изванредна снага неког органа или неког психичког центра — претставља појаву дегенеративну, по другој теорији она не значи болест, већ напротив здравље. „У колико боље и са већом енергијом ради један орган у толико је више способан да допринесе животу и егзистенцији целога организма, у толико је дакле здравији“. (Херман Тирк.)

Патолошка теорија о генију идентификује здраво стање духа са просечним стањем па затим претпоставља да све што у неком правцу отступа од просечнога мора бити нешто болешљиво. А пошто геније очевидно отступа од просечнога и он мора бити нешто патолошко.

Једна од најзначајнијих форми патолошке теорије 0 природи генија јесте Ломброзова теорија. По њој је геније исто тако дегенеративна појава као што су то злочинац и лудак. Као што патолошке особине злочинца и лудака нису сте чене за живота, него су урођене, тако и болесне црте генија нису добивене у току његовог живота као последице његове генијалности, већ их он рођењем доноси на свет. Ломброзово учење о генију ослања се на закон компензације по коме повећање једнога дела организма иде паралелно са опадањем других делова. „Хипертрофија извесног душевног центра изједначује се делимичном атрофијом другога центра... Духовни дивови морају платити своје прекомерне душевне снаге дегенерацијом и духовном болешћу“.

Основна мисао Ломброзовог учења о природи генија састоји се у томе да је генијалност или нека врста психозе душевног растројства — или нека врста епилепсије.

Ломброзо читавим низом примера покушава да докаже да је генијалност само изопачени облик људскога духа, да је она сродна лудилу, да је лудило управо њен главни предуслов. Код генија налазимо извесне особине, које у многоме личе на особине лудака. Тако су многи генијални људи слично лудацима подложни халуцинацијама и грчевима мишића. Лутер је видао ђавола на зиду своје собе и то га је толико раздражило да је бацио мастионицу на њега. То место у Витенбергу са мрљом просутога мастила још се и данас показује. Кромвелу се једном појави нека жена оријашке величине и рече: „Ти ћеш бити највећи човек у Енглеској!“ Шведенборг је имао халуцинацију да је био на небу, где је разговарао са Вергилијем, Лутером и са другим духовима умрлих великана и да му се појавио и сам Бог. _— Ленау и Монтескије су за време рада — вели Ломброзо — остављали трагове на поду соба услед грчевитих покрета својих ногу. „Наполеон је патио од непрестаних грчева десног рамена и усана којима се жад је био љут придружили и грчеви мишића листова. „ја