Учитељ

» “

„Село као васпитна заједница 135

А ЕЕЕ

Разлику између пријашњице и садашњице с обзиром на живот на селу износи Мешлин у роману „Америка-Јован". Јован се повратио из Америке богат и стоји са својим братом на мршавим пољима очевог имања. Брат му мисли да мора пошто пото издржати на очевини, јер му је и отац ту живео и исту земљу обрађивао. Јован пита: „Је ли то земљиште где треба остати» Немаш ноге само за стајање него и за одлазак. Пре је било све чврсто и одређено. Сада то није. Данас се више не пита јесу ли преци обрађивали земљиште него да ли вреди земљиштег Човек рачуна. Чујеш ли човек рачуна и израчунава колико 1 и на чему заслужи па се према томе равна".

Пре се није питало за циљ сеоског васпитања и образовања. Свака је заједница васпитала своје чланове. Док је сеоска општина искључена од света дотле није хтела бити ништа друго него сеоска: у градњи кућа, ношњи итд. Све је било као од себе без нарочите поуке. Село је било рођена васпитна заједница. Сеоски живот ствара сељака као семе јабуке ако се не спречи. Сељак треба да буде сачуван у своме сталежу, треба да се оспособи за оно што је живот од њега захтевао и то је био природни циљ. При оваком стању су, навике и обичаји израз унутарње везе свију. Човек је живео у једном више дечјем стању, јер разлика између детета и одраслог на селу није тако велика као у граду. И сељак је наиван, овторен, искрен и поштен као и дете. Док је у таком стању није био пробуђен за личност нити је способан за самоваспитање. Зато влада заједница, породица, село. Заједница више вреди него појединац. Обичаји су општи, национални, стални животни принципи. Стотине генерација су утирале пут. Мора да је до: бро оно што сви чине. Обичај лако настаје на селу јер ту влада из године у годину стална уредност, исти посао, исте бриге иста весеља. Људи се држе тих навика са великом жилавошћу. Тако обичај постаје израз несамосталности појединца, израз општости, унутрашњег живота општег осећања. У заједничком,животу је основа културе, ту је снага и сигурност сваког појединца.

Три су главна извора сеоских обичаја: а) рад и природа, 6) религија и в) породица. Природа делује на сељаков 'карактер у телесном и душевном погледу кроз само тло, зрак, светлост, погоде и непогоде. Сељак је искрен према њој и познаје ју. Рад је по узору предака: како је отац радио и син треба да ради. (У овом погледу је згодна приметба једног височког сељака: „Господине, занат се учи три и четири године, у школу се иде по више година, а ми сељаци одмах мајстори по оној „плети котац као и отац".) Црква је и културно и уметничко средиште на селу. Религиозност се проживљава. Молитве су удешене према потребама. Породични се живот равнао према