Учитељ

136 Учитељ

166 575 РАМЕ

патријархалном домаћем поретку. Отац као глава породице а мајка као помоћница и домаћица су зповедници у кући. Деца слушају, раде једно за друго и једно с другим, заједно подносе радост и жалост. Рођење, свадба, смрт, па знаменитији догађаји у животу пуни су религиозних и светских обичаја. Једе се и пије од глади и жеђи а обичај је одредио време и · начин. Из природних нагона човек тражи сапутницу живота. Обичај ствара ред породичног живота, домаће огњиште са свима везама, суседство са правима и дужностима, наређује гостопримство, бригу за старе и немоћне и милосрђе према сиромасима.

На домаћем огњишту, нарочито за време зиме, било 1Е доста забаве и поуке. Мало се читало, много причало и певало. Много се животне мудрости тако пренело. Свако је доба имало нешто: за децу дечије песме, гатке и приче, за одраслије легенде, јуначке песме, шале и пословице. Ту се износила народна историја, разговарало о скупоћи, бблестима и оста“ лим потребама народним. Кућа, намештај, одело све лепо просто према племенима и крајевима. Туђе се прилагођава своме животу. Кумство је много вредило. Међусобно се много помагало. Нити има превеликих богаташа нити пуких сиромаха _—- али нема ни татова ни разбојника. Комшилук је пружао протууслугу у радости и жалости и ако није било увек личне срдачности и поверења. Сеоска је општина заједница са властитим правом и сеоским судом у мањим казненим случајевима, са општинским власништвом алмендом. Састајало се у сеоској кући а не у биртији. Покрај сеоске куће бејаше сеоска црква најбоље васпитно место. Једина црква је познавала унутрашњи живот сељака и бринула се за његову душу. Све више васпитање сељака долазило је од цркве кроз религију без које је немогуће васпитање карактера. Црква је уједно место вишег душевног и уметничког живота то је храм уметности, ту је сељак гледао сликарство и слушао музику. Школа је била како и време. Није редовна као данас. Село је васпитна општина и вршило је своје одељено и јединствено васпитање и образовање. И ако живот није био идеалан свако је био задовољан. Школа је на селу изневерила. Она је била поједностављена градска школа, школа учења и знања, која сеоском детету није знала много причати 0 његовој домовини, која је била слепа за вредности сеоског живота а хвалила више туђе, градско. Када је сељак упознао град и његове замаме тада му је школа требала показати драгоценост његовог сеоског начина живота, лепоту његове сеоске културе и његове домовине. Да је то учинила он не би проћердао скупоцене старине и упутио се у град и сеоска култура не би пропала него би се према времену побољшала и раширила.

Када је сељак унутарње самосталнији постао а обичаји се почели кварити тада је требало добре обичаје и традицио-