Учитељ

Живи грамофони 335

слих; Наведена приређивања чине, дакле, саставни део васпитног рада, који се успешно може да врши само под нарочитим. погодбама, оправданим с педагошког гледишта. Оставимо на страну“ онај педагошки покрет, који васпитање уопште хоће да заснује на. уметности, не зато што се он према садањем стању педагошке науке сматра као једностран, него просто: зато што приређивачи поменутих извођења обично и не мисле. на њ. А васпитање за уметност помоћу уметности претставља један не баш од најлакших међу осталим педагошким проблемима. Правилно решење тога проблема зависи најпре од схватања уметности у њеној суштини, а потом од правилног познавања дечјег душевног живота и његових потреба. Зато нека су нам пре свега допуштене неколике опште напомене у том правцу, јер се без њих не може добити правилан суд ни о појавама, о којима је реч.

Разнолики су погледи на уметност. Али ако естетика, као: наука о лепом, хоће да има своје научно оправдање, она га може наћи само у оном схватању које на уметност гледа као на израз општег, човечанског, или ужег, народног заједничког живота исто онако као што етика и философија уопште гледају на морал и сазнање истине као на неопходне појаве и изразе живота у заједници. Уметност према томе није искључиви производ појединаца: кроз њих долази само заједнички живот до израза. Уметничка генијалност је способност појединаца да заједнички живот изванредно добро, несравњено боље: него остали схвате, преживе у себи и на подесан начин претставе, изразе. Тако постала уметничка дела остају као заједничко добро свих. Преживљујући их поново, посматрачи их схватају и уживају у њима. Уметник, који своје уметничко“ дело ствара на неки други начин, није уметник, а таква уметност не заслужује то име, нити има каквог утицаја: таквом делу одузета је унапред свака веза са животом и не значи ништа за њ, ма колико се такав рад самозвано обележавао као нарочити правац уз више или мање оштроумно доказивање и: објашњење. Без живота, оно је и без садржине. А сама форма, чисто техничка страна није у стању да изазове истинска осећања о лепом. Отуда извесни нови „правци“ на пр. у нашој књижевности нису ништа друго до безначајни израз једне, тако да речемо, духовне акробације.