Учитељ

552 Учитељ

„универзитетској школи. 1Х Обухватање: полагање темеља и унутрашње члањање наставног света. Х Радни чланови наших група (А. Ферч) ХГ Историја више групе. ХИП Покушај са укупном наставом више групе у универзитетској школи (Р. Рајгберт). ХШ Рачуница и математика (Елза Милер—Петерзен). ЖМ Основи школског рада и школског живота.

У другој књизи долазе до речи заступници рада универ-

зитетске школе. А. Ферч говори (ХУ) о „радном стварању у народној школи“, Шарлота Бленсдорф (ХМ) о „ритмици“,

Марта Бергеман-Кеницер (ХУП) о „пластичном стварању“. У

глави ХУШ пише Р. Рајгберг проблематику „графологије и физиогномике у „служби схваћања будуће личности“, у глави ХАХ А. Ферч пише приказ под насловом: „Наши субјективни и објективни извештаји“. На крају долази преглед П. Петерзена: „Јена-план и будућа изградња школства“.

Тешко је из свега овога обиља издвојити ову или ону тачку, па то критиковати позитивно или негативно и ми се пот-

пуно слажемо са приказивачем ових Петерзенових дела, са Елзом Келер, која вели да најзад за негативно критиковање

нема ни разлога, јер замерке или примедбе, које би се могле учинити, односе се само на незнатна питања. Може се све

расматрати са једне тачке наиме да је реформни педагошки покрет добродошао и да за њега мора бити сваки напредан човек. Стога гледишта ове обе књиге имају нарочиту вред-

ност. Помоћу њих Јена-план као целина може доћи до

наше пажње, јер се у њему кристализује педагошко схватање, које се као такво просуђује са философског гледишта. Да то има почетака показује најновији рад Фридриха Шнајдера (Рпедтсећ 5сћпећдег: „Радарошк ипа Таамаџае!“, 5!епрег, Етшћ! 1930, 5158 #.), који се подробно с њима занима и у

њему види „величанствено засновани покушај, да доведе до:

остварења народну школу у духу Песталоција“. Овај покушај уздиже се у Петерзеновом питању до најбоље форме васпитне организације — питање које се укратко овако може поставити: „Како мора да изгледа заједница за васпитање, у којоји којом човек може да усаврши своју индивидуалност 2“

· Пажљави посматрач педагошког развитка наших дана

мораће да примети да је овој „индивидуалној педагогији“ у

најширем смислу (која би се исто тако добро могла назвати „педагошка заједница“) с обзиром на науку о васпитању додато још много којечега, што је сада још предмет неке

сумње и што се са гледишта културно-философске стране увек.

ставља у питање. Доказ нам је за то поред осталога и то, што је у марту 1930 г., на шестој педагошкој недељи васпитнонаучног завода у Јени школски саветник Ог. Цеплиен-Витен-

берге напао гледиште Петерзеново — центар тока мисли —