Учитељ

486 Учитељ

феру, у којој ће ученици слободније дисати и самосталније живети!

И није се стало само на речима. Идеја о слободној школи била је толико примамљива, да је њено остварење и у праксу уведено. Свима нам је познат знаменити покушај славног ч0векољупца Лава Толстоја, који је у Јасној Пољани отворио оригиналну школу, у којој су ученици живели без икакве стеге и дисциплине. Зар није то заиста оригинална школска реформа која допушта ђацима да се туку, деру и ваљају по поду кад учитељ улази у учионицу» У тој општој тучи једни вичу: „У помоћ! Задавише дете!“ Други, слабији, који пригњечени леже испод гомиле, очајно запомажу: „Доста! Јао! Не лупај се!“ А они најмањи, који су у општој гужви пали под ноге разјарених другова, беспомоћно: зову учитеља: „Петре Михајловићу, спаси нас! Изгибосмо!“ Деца су у Толстојевој школи седела где су хтела: нека на столу, друга на прозору, трећа на поду или под клупом. У школу су могла доћи, а могла и не доћи; могла су слушати учитеља- а могла су и спавати за време његова говора. Са часа су излазила и ишла кући кадгод им се прохтело. Сама су бирала шта ће учити и како ће учити. За погрешке и кривице казне нису постојале тако, када је једног дана неки сеоски деран у игри ударио по руци малу Толстојеву кћер, и ова плачући одјурила оцу да тражи казну за кривца, Толстој је девојчицу узео на крило, помиловао и, на њено највеће изненађење, дао јој савет, да иде у собу, узме слатко од малина, изручи у тањирић па однесе и пода малишану који ју је ударио. И девојчица је — кад се мало прибрала од изненађења — нај- | зад поступила по очеву савету и тиме испунила хришћанску 32повест: , Ко тебе каменом, ти њега хлебом!'"'%)

Али оставимо на страну слободну Толстојеву школу. Толстој је славан романсијер и његова школа има права да буде романтична. Ми слушамо сваког дана предлоге, баш и из уста реалних педагога, да данашња школа много пати због тога, што у њој нема довољно слободе за васпитанике, и да од ње нећемо видети велике користи све дотле, док младим бићима не обезбедимо слободнији живот и кретање. Ти „слободнији

#) Један Американац заједљиво је приметио да је онај сеоски деран, пошто су му се малине усладиле, сигурно сутрадан опет дошао и ударио девојче и по другој руци! (Види Е. Крозби, Л. Н. Толстој као учитељ, стр. 8 и 67)»