Учитељ

Волфганг Амадеус Моцарт 627

пребивалиште непознато. Када се 1859 хтело да положи споменик на његов гроб, место се тек приближно могло да одреди. Доцније је Моцгрт добио почасни гроб на централном гробљу и споменик, које се налази иза бечке државне опере.

ЏП

Мако није нико одрицао Моцарту гениалност, његови савременици нису га ипак потпуно схватили. Моцарт је, као и сви људи, дете свога времена, дете рококо-а. Његова је музика условљена животним осећањем тога времена. Он је зацело велики немачки мајстор рококо-а, али његов значај прелази оквир рококо-а увелико. Једна од битних ознака његове уметничке природе јест, што је у своме умењу сјединио све музичке тековине свога времена. Али га ова универзалност није учинила“ подражаваоцем, јер је она за њ била тек облик музичког израза, чија се истинска срдачност и топлота осећања, први пута помиње у историји музике. Моцарт је заиста потпуно музичарекспресиониста. Универзалност, коју смо мало пре поменули, имала је свој извор у особини његове личности, 32 коју су приањали спољашњи музикглни утисци. Моцарт и иначе одговара типу феноменалног генија.

Да је у Моцарту живела необично богата стваралачке машта, показује већ и обиље његових дела у свим областима вокалне и инструменталне музике. Код њега је као ретко код којега другог уметника, стваралачка снага уметничке фантазије, то морање стварања исто толико јасно као и необична тајна уметничког стварања, јер је Моцарт живео у музици, музика је била за њ средство изражгвања у свим положајима живота, његова „једина радост и страст“, како једном сам рече. Но не сме да се изгуби из вида поред овога више нагонског "стварања његово свесно формирање при израђивању мисли изведених у глави. Никад се једно истински уметничко дело не ствара без марљивости и труда. _

Треба још да видимо Моцартов значај и место у музици. Најмилији облик музичког изражавања за њ била је опера, јер она пружа велику разноликост у могућностима уметничког стварања. Са операма: „Фигарова женидба“, „Дон Жуан“ и „Кози фан туте“ Моцарт постиже завршну тачку успеха италијанске опере „буфа“. То му одређује значење с једне стране. С друге стране он са напуштањем те врсте опере, коју је надрастао, постаје с ведром бечком опером „Отмица из сараја“, а нарочито са својом „Чаробном фрулом“ оснивач немачке опере и уметнички високог, јединственог немачког стила. Он је немачку музику од „Штурма и Дранга“, рококо-а и сентименталности довео до високе класичности. Моцартов геније примио је у се све правце музичког стила 18 столећа, обрадио их,