Учитељ

694 Учитељ

разлику између квалитета буковог и чамовог дрвета, и кад му ту разлику каже речима учитељ. Принцип учења старе шокле је говорење ученицима.

Машта је била сасвим занемарена. Васпитање је било искључиво интелектуалистичко. Школа је настојала да „унесе“ знање у дете, била је чисто рецептивна. Није имала ничег експресивног. в) У погледу васпитног духа стара школа је сматрала, да, кад ученик осам година из дана у дан врши своје одређене дужности, мора стећи извесне добре навике. Учитељевој личности не придаје се никакав значај. Школа се ослања на своју „институцију“ (ред, правила, закони), а учитељ као личност је нешто споредно. Учитељ је деловао својим ауторитетом који је био неприкосновен. Захтевао је безусловни ред и покорност.

Помањкање васпитног духа у старој школи огледа се већ и у самом седењу ученика. Ученици седе и слушају само учитеља . Између себе немају никаквих додира. Аки би на пр. један ученик опоменуо свога друга да је у писању нешто погрешио, учитељ би га одмах строго прекорео, па чак и казнио. То је исто као школа за малолетне кажњенике (коју је предавач видео у једној казниони), који седе у нарочитим сандуцима из којих могу да виде једино учитеља!

Карактеристично је још за васпитни дух старе школе, да је било врло мало свечаности и излета, Веза између родитеља и школе није постојала. Родитељи су долазили у школу једино на позив учитеља због изостанка или казне њиховог детета.

Школски надзор су вршили инспектори, који су с времена на време долазили да утврде, ради ли се по програму и прописима. Инспектор је био страх и трепет како за учитеља, тако и за ученике.

Поред свега овога не може се рећи да стара школа није ништа дала. Било је врло добрих учитеља и инспектора. Стара школа је била само израз свога времена и у томе смислу она це "била оно, што је данашња школа своме времену.

2 Главни педагошки покрети почев од 1890 г.

Нове тежње имају свој корен у великом незадовољству са тадашњим културним животом у Немачкој, против чега најјаче устаје филозоф Ниче. У педагошком погледу све се јаче диже протест против Хербартове педагогике, која је у пракси дала: 1) Хербартов морализам; 2) Хербартов интелектуализам; 3) укочену шему (Цилер) и 4) индивидуалистичко схватање васпитања.

Први велики педагошки покрет је покрет за уметничко васпитање. За тај покрет била је значајна књига од анонимног писца „Рембрант као васпитач“. У књизи је било изложено оно, што су у ствари хиљаде и хиљаде већ мислили и осећали. Тај

се