Учитељ

Значај Даворина Трстењака 723

потезима прикажем само један део рада Давориновог, који је ло моме мишљењу најзнаменитији, који се не да негирати, и који је довољан да му очува име пророка народне славе и величине. -

Да! Даворин је био један од оних ретких људи, који се уздизао над пролазним заблудама и предрасудама свог времена и своје средине, гледајући далеко у будућност и осећајући чар и значај оне највише идеје, која треба да доминира у животу народа. И најлепша похвала успомени његовој јесте, кад се каже, да је у своме времену и својој средини био један од оних, који својом појавом и својом речју уливају веру у националну идеју и буде одушевљење у душама људским.

А велике идеје нигда и нису оствариване без својих правих апостола и мученика; без искреног одушевљења у људској души. Даворин је био један, који је то одушевљење могао и умео потпалити. ..

У предратној Србији, која је држала заставу националне слободе, још из времена Светозара Марковића, јачало је уверење да је Аустро-Угарска највећа сметња нашим народним аспирацијама и солидарности Јужних Словена.

Још Марковић је био тај, који је први избацио паролу: да Аустрију прво треба сузбити... Ради тога требало је будити свест о солидарности свих делова потлаченог Српства и Југословенства, припремати будућност у души народа.

Тај посао тражио је апостоле, тражио је снаге првога реда и прегаоце, који ће покренути масе и одушевити их том идејом братства и солидарности. Један од тих апостола у Хрватској био је и стари Даворин, који је тежио смелој и бунтовној Србији, нади и символу националне слободе.

Мени су две слике остале у живом сећању и ја их нигда нећу заборавити. Обе показују величину Даворинову.

_ Једна је слика са Свесловенског учитељског конгреса у Београду, пре четврт века. Ја нигда не могу заборавити моменат кад у великој дворани код „Коларца“, српски учитељи подигоше на руке Даворина и кад он поче говорити о слободи и солидарности раздвојене браће. и“

Сама његова појава освајала је слушаоце. Са црном ду“ гачком брадом, која је красила његово умно и симпатично лице са мушким цртама, он је уливао поверење. Његов мелодични глас одјекивао је у сали. А кад у тренутку општег одушевљења подиже глас и рече: „А сад из мене говори мати моја!“ (мати му је била Хрватица из Загорја) и поче говорити о братству Срба и Хрвата и општој слободи свих Југословена, тада у пространој сали не оста ока, које није засузило, не оста срца које није брже закуцало. ..

Ја сам тада први пут уочио вредност и величину овог човека.