Учитељ

182 Васа Шешић

Но и поред истакнутог значаја домаћих задатака за интелектуални и морални развитак ученика, нису усамљени противници њихови у основној школи, нити су сви приговори који се у том погледу наводе сасвим неосновани. Најчешћи и најзначајнији приговор је овај: домаћи задаци могу да утичу на ученика рђаво у васпитном погледу. Није редак случај да осредњи или слабији ученик буде тако рећи наведен да прибегне ружним средствима, да обмањује наставника и родитеље, кад своје задатке преписује од вреднијих другова, или кад за неизвршење задатка налази разне неистините изговоре. Код тежих задатака, пак, бољи ученици, ако им израда не полази за руком, узнемире целу породицу и пролију мого суза. Све то може да ствара рђаве навике, против којих је школа дужна да се бори. Други разлози који се помињу против домаћих задатака били би ови: ти задаци навикавају ученике на површност, па место удубљивања у предмет доприносе пометњи и олаком схватању дужности и рада. Најзад, наводи се да домаћи задаци штетно утичу на здравље ученика, јер му одузимају слободно време за кретање по чистом ваздуху и принуђавају га да их ради, у великој већини, под нехигијенским условима. А има случајева где домаћи задаци наведу ученика и на бежање од школе.

Сви ови приговори, као што је већ поменуто, нису без икаквог разлога, и за сваки од њих искуснији наставници наћи ће по неколика примера из своје праксе, који те приговоре потврђују. Па ипак ти понеки прмери, и кад се не би могли избећи, не би могли бити разлог за напуптање домаћих задатака, тим пре што је таквих примера све мање у колико је поступак у давању домаћих задатака правилнији. За случај где знатан број ученика не израђује или рђаво и површно ради домаће задатке, није кривица до ученика већ до наставника. Такви неуспеси треба да су опомена наставнику, да домаћим задацима, као и своме раду у школи с којим су задаци у вези, посвети већу пажњу. Ако и поред све могуће пажње и правилности у раду има ипак појединих ученика који стално заостају у изради домаћих задатака, значи да је за њих потребан нарочити поступак. Разуме се да тај поступак не може бити строгост и кажњавање, већ напротив: благост, чешће пропитивање, признање и малог успеха, што најбоље побуђује интерес код ученика, а то је најпоузданија побуда за даљи рад. Најзад, слабијим ученицима, као и онима који су заостали у настави због боловања или другог чега, наставник ће најбоље помоћи, ако их неколико пута задржи по пола часа после рада у школи, ради