Учитељ

190 Иван Кањух

гонишр“ Ово привиђење имало је благотворан утицај на даљи правац његовог рада. Отишав у Дамаск, примио је хришћанство и постао је један од најважнијих поборника његових.

Петрова халуцинација, коју је Сјенкјевић тако дивно обрадио: у своме »Опо уафа«-у играла је судбоносну улогу у животу седога поглавара хришћанске цркве. Апостол Петар, у време Нероновог гоњења хришћана, бежећи из Рима, видео је Исуса, обасјаног јаком светлошћу, како се сализећи с неба упутио к њему. Петар паде пред његове ноге и рече: »Опо мада, Попипег« („Господе, куда идеш>“) А Христос му одговори тужним гласом: „Пошто си ти, Петре, напустио моје стадо, идем ја у Рим да га чувам па макар ме и поново разапели.“ После ове појаве Петар се врати у Рим, где га Неронови војници погубише.

Халуцинације су дале повода цару Константину Великом да забрани гоњење хришћана и да хришћанство призна за државну веру. Кажу да је Константин уочи одлучне битке са својим супарником Максенцијем, који је завладао Римом, видео на небу, усред белога дана, светао крст са натписом: »п ћос 5јепо утпсев!« („У овом знаку ћеш победити!“) Константин је после ове визије, коју је он сматрао за стварно откровење неба, наредио да се направи златан крст, сличан ономе, што му се указао на небу и да га стално носе пред његовим легијама. У битци на Малвијеву Мосту код Рима, Константин победи Максенцијеву војску и са својим легијама на чијем челу је стајао златан крст, победоносно уђе у Рим.

После ове победе Константин је издао Милански едикт о равноправности хришћана према поганству, доцније је хришћанство прогласио за државну веру, а пред своју смрт и сам се покрстио. Тако је Константинова визија имала светскоисторијски значај.

Појаве халуцинација су зауставиле Атилу, „Бича Божјег,“ од његовог похода на Рим и тиме су спасле овај славни град од. коначне пропасти.

Атила је после битке на Каталаунском Пољу повео своју војску на Италију у намери да покори Рим. Вест о Атилином доласку изазвала је неописани страх код Римљана. Свуда се говорило о самопредаји, јер су стрепили да ће Атила, ако освоји Рим, сравнити у њему све са земљом. Цар Валентиниан, папа Лав 1, сенат и народ римски, сви су се сложили у томе, да од хунскога завојевача по сваку цену треба тражити мир. После дужег саветовања одлучили су да се пошље посланство у Атилин табор, чији би задатак био да богатим поклонима, нуђењем данка и свим могућим понижењима склоне силнога хунскога краља да поштеди њихову престоницу. На челу посланства био је сам папа Лав Велики, кога су због његовог генијалног ума и непорочног живота и погански народи високо ценили. У пратњи папе беху осим црквених до-