Учитељ

308 Страна књижевност

проглашујући само оно знање за араво, тј. од опште вредносша, које потиче из разума (гано) или ума.

Емпириорационализам пак као што се види, једно је посредниико скватање, које крајности мири. Овај правац у теорији сазнања поставио је код нас у главном Б. Петронијевић, па је он нашао затим одјека и у западно европској философији. Н. Поповић се у својим радовима чешће осврће на ово Петронијевићево гносеолошко схватање, док се његов други један ученик, ево, на њега осврће у засебној расправи, расветљујући га зацело не само „документовано“, већ и на један потпуно критички начин, после којега његова вредност избија у једној новој светлости. Он ово питање не третира само као гносеолошко, већ из тога разлога што је теорија сазнања управо „логика логике“, ствар преноси и на ову философску дисциплину, расветљавајући емпириорационалистичким схватањем логичке ставове: идентитета, протујвречности, искључења трећег и довољнога разлога.

Поред све научне арматуре, књига је написана довољно јасним и приступачним стилом, па је због њене несумњиве инструктивне вредности само можемо препоручити онима, које би ове ствари философије интересовале.

Др. Благ. Д. Марковић

В) Страна књижевност

Р5ућојоде дег #гћеп Ктаћен 815 2ит зесћајеп ерепзјаћге, уоп му ада Бђетп, Гејрле, 1980.

Откако постоји човек, постојала је и нега, васпитање и образовање детета. У том делању руководило је одрасле искуство о детету и погледи заједнице, којима су припадали. Но мисао о томе, да биће, које хоће одрасли да васпита, треба да упозна, да разуме његову особеност и зна законе његова развитка, јавила се тек у нашем веку. Дете је постало проблемом, које проучавамо, да би оплодили своју васпитачку делатност и обогатили знање у човеку уопште. |

Можда ће у први мах изгледати нешто необична тврдња, да тек наше доба проучава дете, кад се сетимо, да су већ Коменски, Русо, Песталоци и др. педагози захтевали да се васпитни и образовни рад подеси особеностима детињега духа. Но њихов захтев не резултира из проучавања детета, већ се оснива на њиховим запажањима и на њиховом општем назирању на свет, а пре свега на интуицији. Од свих педагога прошлих времена најнепосредније је осетио Фребл, што је дете и детињство и значај ранога детињства за остали део човекова живота, али је њему више било стало до васпитања самога детета, него до разрађивања науке о његову душевну животу.