Учитељ

Књижевни преглед 309

Психологију ранога детињства основали су лекари. Мако је већ раније било покушаја, као почетно дело у том смислу може се сматрати дело Немца Прејера, који је 1882 издао књигу „Душа детета“. Три је године Прејер бележио у облику дневника физички и психички развитак свога детета. Доцније је наравно било и више аутора, који су се бавили проучавањем детета и у Немачкој и у другим земљама. Велики део њих бавио се и даље проучавањем детињег развитка до треће године, делимично зато, што је проучавање преко тога времена сложеније; делом, што је део развитка душевног, који се превали у том времену и по обиму и по замашности готово раван свему осталом развитку у даљем животу. Но и следеће три године живота су од врло великога значаја у развитку детета, а заједничко обележје целога овога доба јесте преовлађивање игре.

Цела младост човекова дели се сасвим природно у отсеке од по шест до седам година, и свака од ових огсека чини целину у себи затворену.

Није случај, што је школство свих времена за почетак обавезе узимало седму годину, и што је завршетак школовања утврђен за четрнаесту годину, док је последња трећина младости одређена за стручно образовање или за средњу школу; већ је шта више у томе одувек суделовало инстинктивно осећање, да у то доба развитак стоји на прекретници. Границе тих доба обележава телесно мењање зуба и пубертет. Али су пре свега те епохе душевно различите. Карактеристика прве епохе (до 6 године) је игра. Игром се стичу људске функције. — У центру друге епохе (7—14 година) стоји одвајање игре од рада, систематско изображавање функције памћења (свесно учење), а тиме се врши стицање културних вредности човечанства. У трећој епохи (14—20 године) замењује рецептивност, која је досада преовлађивала и интересовање упућено досад према спољњем свету обрт према унутрашњем; личност постаје предметом унутрашњег обрађивања и даљег образовања; слободан избор интересовања и сопствени суд одређују облик живота. — Тако долази до тога да свака од ових трију епоха не само омогућава нарочити поступак, већ га управо и захтева“.

Књига, чији смо наслов исписали, износи психички развитак детета од првих покрета новорођенчета до навршене шесте године. То је дакле психологија ранога детињства. Писац је заступник критичког персонализма. По њему је човек јединство цело управљано истом сврхом тј. целина, у којему додуше постоје елементи и процеси, али не постоје као такви, већ само као делови целога, којим влада јединствена сврсисходност. — „Свако живо биће па тако и дете је „особа“, а не „ствар“. Особа значи целина, која додуше није проста, али која је увек и свакад јединствена. — Телесни и духовни елементи и процеси, који су у њему, постоје само по томе, што су делови целога, и што њима влада јединствена тежња за циљем“.