Учитељ

310 Страна књижевност

„Сва одељивања у личности само су релативна, само апстракције, цео лични развитак носи собом делимични развитак функција. — ИМ само прастаро делење у физичку и психичку страну У човеку подлежи томе ограничењу. Човек се не дели у телесну индивидуу и душевну индивидуу, већ се његова личност очитује физички према спољашњем, психички према унутрашњем, а да при томе не губи своју јединственост“.

Смерница којом се руководи писац у своме истраживању је теорија конвергенције, која се ослања на његово персоналистичко уверење о бићу човекову. Теорија конвергенције хоће да каже, да у психичком развитку не играју улогу само урођене диспозиције, већ и спољашњи услови живота. Према томе је душевни развитак резултат конвергенције унутрашњих наклоности и спољашњих утицаја.

Изневши његово филозофско гледиште на човека и смернице у раду набројићемо проблеме којима се писац бави. У првом отсеку износи што чини задатак психологије 'ранога дитењства, како се развијала и којим се методама служила у своме раду; У другом обрађује доба у коме дете још не влада говором. Даље говори о развитку говора, посматрању слика, о памћењу и вежбању, игри и машти, о доживљају и стварању, мишљењу и интелигенцији и о животу нагона, осећања и воље. На крају књиге налази се и додатак: Детињи изразни покрети (табела с филмским снимцима) од Курта Левина и расправица о магичном ставу у раном детињству од Хајнца Вернера. Као што се види »Рзућојорје дет Каћеп Ктпдћен« исцрпно обрађује област, коју је себи ставила у задатак.

У првом поглављу говори писац између осталога и о развитку дечје психологије од 1914 год. Дотиче се овде разних праваца и споредних струја и износи њихову карактеристику. Свима правцима овога времена заједничко је то, што су против таквог објашњења душевнога, какво су давале сензуалистичка и асоционистичка психологија, које су почетке душевног детињег живота виделе у примању чулних утисака и везивању осећаја и њихових трагова у комплексе претстава.

Мисаона психологија која потиче из Килпове вирцбуршке школе, показала је, да се праве активности мишљења не могу извести из процеса осећаја, претстава и асоцијација, већ да имају своју првобитну природу и да их карактерише активност управљена смислом. Овај је принцип на дечју психологију применио већ Карл Грос, или начелно га је провео у својим делима тек Карл Билер. Његова дела, иако нису свуда у стању да дођу до коначних резултата, имају велику вредност за психологију детињства.

И структурна психологија и психологија комплексних квалитета имају то заједничко, што се боре против схватања да су душевне појаве прости збир елемената, већ налазе, да се оне морају разумети у својој целокупности. Кофка је применио структурну психологију на психологију ранога детињства.