Учитељ

312 Страна књижевност

простора разним могућностима, а у томе простору делају васпитање и средина, да би произвеле стварни развитак.“

Из дифузног јединства свести, које је карактеристично за мало дете, тек се полако диференцира суделовање појединих чула код опажања, тек постепено се сазнање одваја од емотивне реакције и израз осећања од воље. Целу малу личност обухвата све што дете доживљава и чини. То постепено издвајање из целине, то диференцирање, једно је од начела, које управља детињим развитком. Друго начело је начело растења. Као што тело детиње расте и добива у тежини тако и душа његова стиче више садржаја и духовна снага се јача. Психички развитак детета има свој унутрашњи темпо, на које васпитање може да утиче донекле, али га не може из основа изменити. Тај се темпо одликује наизменичним смењивањем напретка и застоја. Ово се ритмичко смењивање нарочито јасно опажа у раном детињству, кад деге учи говорити, ходати, кад се развија разумевање за игру итд. „Васпитач нека се чува — а поготово у раном детињству — да у таквом времену стагнације покуша да силом дође до напретка; ако мирно сачека, доживљаваће увек изненађења, да застој сам собом мине, и да се јави вишак припреман у тише време.“

Пошто смо тако само у главним цртама приказали општи део, прећићемо преко отсека, који се бави дететом, које још не влада говором и отсека о развитку говора, да би се с времена на време дотакли питања, кафа су подједнако интересантна за претшколско и школско доба.

Врло је карактеристично да дете у другој години живота стиче уз усправни ход и говор и смисао за посматрање слика. Опажање спољнега света нарочито се јако развија у првим годинама живота. Но перцепције чак и код петогодишњег детета постају својином душе тако, што их дете преведе у покрет. Кад нпр. дете гледа, како одрасли раде, кад слуша музику, оно подражава мимиком, покретима или гласом. Сваком снажнијем доживљају дете даје израза у покретима. Код гледања слика дете не може да хвата, премешта и даје други облик, па ипак оно много воли да гледа слике. То је доказ, да се у детету јавља — дабоме у зачетку — уз његов сензомоторни став и контемплативна функција посматрања.

На овом месту неће бити излишно, да се помену и педагошка упутства пишчева у погледу посматрања слика, која се односе, наравно, на претшколско доба, али која могу да послуже у нижим разредима основне школе. За право гледање слика не сме да недостаје васпитање. Најпре потстакнемо дете да прича, што заиста види на слици пуштајући га да нам упућује питање, на која ћемо му одговорити, што боље умемо. Ако оно нема више шта да пита, питамо га ми о појединостима, које су му измакле; 0 ономе, што раде претстављена лица и животиње, о облицима и боји предмета. Дајмо му потстрека, да само упозна везе и односе, који су назначени на слици, и да само испита могућност или вероватност фан-