Учитељ

Књижевни преглед 315

оно доноси собом извесне диспозиције, али се оне тек под непрестаним утицајима средине уобличавају у особине. Од утицаја средине, који делају у поменутом правцу, и сама казна је најзначнији утицај. Она може, ако је честа и крута, да омили једино детиње средство одбране, кријење и порицање, и тако тек да пробуди или бар ојача у њему наклоност за скривање и упорност. — Даља тешкоћа у кажњавању моралу супротних поступака лежи у њихову тумачењу. Одрасли и сувише лако суди о детињем чину према мерилу свога морала; зове н.пр. лажју, оно, што има спољашњи облик неистине, а не води о томе рачуна, да психолошки услови ове појаве могу да буду код детета сасвим друкчији но они, које он познаје из психе старијих. Овде дакле доводи непотпуно психолошко знање до погрешног ригоризма, које од детета тражи врлине, за које оно још никако није способно.“

Изнећемо и неке од мисли пишчевих о детињој лажи.

Свесна лаж иде за тим да обманом досле до неког циља. Према томе она има ове ознаке: свест о неистинитости, намеру и обмани и жељу да се постигне извесна сврха тиме. Како се из 0знака свесне лажи види, она зтхтева релативно висок душевни развитак. Ако дискусија о лажи и лажљивости деце заузима толико место у практичној педагогици, показује ближа анализа ову необичност, да тема о детињој лажи спада исто толико у психологију детета, колико и у психологију одраслих. Знатним је делом, што се код детета зове лаж, рђаво схватање одраслог судиоца; другим делом су стварне лажи детиње производ утицајај произашлих од васпитања; остаје само релативно мали део, који у самој детињој души има своје спонтано порекло.“ Па и кад дете заиста лаже, оно „лаже највише из сраха од казне. Највише лажу деца, која живе под неподношљивим околностима н.пр. деца, према којој су родитељи нарочито строги. Исто тако је разумљиво да школско дете, којему су наметнуте стега и разне обавезе, лаже више но дете претшколског доба.

Из наведенога васпитни проблем може да изведе овај закључак: главни задатак педагогије ранога детињства треба да буде спречавање лажи, а не лечење њено. Васпитање треба дакле да се стара да уклони све оно, што би дете довело до лажљивости.

Да би се спречила лаж детиња, треба пре свега да васпитачи говоре пред дететом истину; да не обећавају оно, што не мисле одржати, јер дете тек у таквим случајевима научи да се други могу намерно обмањивати, а снажни нагон подражавања даће му побуде, да учини и само тако. Највише квари децу, када ми од њих тражимо да лажу. Треба избегавати и сувише велику строгост при кажњавању, већ треба благошћу помоћи детету, да призна своју слабост и да је поправи. Но важно је нарочито, да дете не упознајемо сувише рано с тим појмом, да му не кажемо: „ала лажеш“, кад оно